13 nov Onda su umukli

Onda su umukli. Beli stolnjak sa koga su do malopre poskakivali šareni porculanski tanjiri, uhvaćeni u vrtoglavom komešanju uvreda i psovki, sada sasvim prazan, ležao je kao duboki avetinjski jaz između njih.
Poslednji rumeni zraci titraju po toj provaliji, šaraju joj pravilne obode, spuštaju se niz strmine do nogara stola i gube se u prosutom vinu na podu. Razlivenom tako da odavde zaliči na kakav krvavi trag.
A njih dvojica.. svaki se utiša i ostade miran kao kameni stub, nepokretan i veći no ikad. Kraj vrata ona, skrivena kod praga, ruku čvrsto pritisnutih na usta, rumena i znojava, zgrčena.. Pogled joj prelazi onaj stolnjak, čas se zadržavajući na jednom, čas na drugom stubu.

 
A tišina strašna, da se čoveku učini pucaju zidovi pod njom, usecaju se pukotine u rebra kuće, potonuće ovo mesto nekud pod zemlju, u onaj crveni pakao što isijava sa poda. Da nije ta dva strašna stuba u sobi tavanica bi na leđa skočila.
Eto, kažem vam, sve je spremno za moj dolazak, ali ništa da me pozove, nikog da me primi. Ja sam ovde, ali i nisam. Sve se u mene pretvara, sve me naslućuje, ali me opet sve razgrađuje i udaljava. Ja sam ona Reč koja treba da dođe. Ja sam jedini spas od ove strašne tišine, jedina koja uvodi vas u sobu, moj dragi čitaoče.
Hoćeš li se usuditi da progovoriš kad tvoj dragi narator prestane?

Autorka: Sandra Maksimović

Fotografije: