Vidi, biću iskrena. Mnogo si sladak i zanimljiv. Mislim, realno nisi, ali meni si nekako sav takav. Sviđa mi se kako pričaš i kako nehajno mlataraš rukama i držiš cigaru. I volim što se trudiš da deluješ opušten, a zapravo si napet kao struna. Dok sedimo i ispijamo kafu, ti uz nju upijaš i svaki moj gest i reč kao sunđer i znam da ćeš kasnije dok ležiš u mraku s pogledom uprtim u plafon da se igraš i premotavaš svaku scenu od pre nekoliko sati.

I sviđa mi se kako me gledaš i to što iako deluješ prilično smotano i nesigurno, iskoristiš svaku priliku da mi rukom pređeš preko kolena ili mi se uneseš u lice i nosem zagolicaš vrat. Iznenadiš me svaki put.

Volim da mislim kako bismo mogli da imamo neke lepe noći i jutra i dane i ko zna koliko toga još zajedno. I volim da mislim da bi ti mogao biti moja prva jutarnja kafa i topao zagrljaj, a ja tvoj mali bensedin koji te pritom još i slatko nasmeje.

Volim što mi dozvoljavaš da ponekad budem bezobrazna i što ti je to slatko. Volim što ne moram da foliram.

Ne volim to što vučeš repove i što mi kažeš da nisi spreman za ono što ja želim i što je meni potrebno. Ne volim što i mene dalje boli neko od ranije, zbog kojeg ostajem bez snage i glasa da ti barem šapnem da neće biti ništa strašno ako samo probamo.

Ne volim što sam i dalje besna iznutra i što sam ogrubela. Ne volim to što si i dalje nezadovoljan, ljut i što si emotivno otupeo.

Ne volim to što ipak daješ povoda da razmišljam da bi stvari ipak mogle da se mrdnu malo unapred s ove tačke gde smo sada. Od ove početne.

Ne volim što upoređujem tvoje ponašanje sa njegovim i što pronalazim sličnosti koje mi se ne dopadaju. Ne volim što su dani počeli da mi srastaju kao kosti, što okoštavaju i sve ih je manje, a trošim ih u razmišljanjima kako je on makar bio spreman da me voli do svake te moje i najmanje koščice, a da ti to nisi. Da ti o tome uopšte ne želiš da razmišljaš, pa ni kao opciji. Ne volim što se ne volimo i ne volim što svakim danom samo postajemo stariji.