08 jul Ona i Ona

Nikada nije razmišljala o sebi na taj način. Nikada nije u ogledalu videla svoj odraz i pomislila da gleda lepu devojku. Volela je da misli da će zauvek ostati devojčica. Da će se uvek igrati u bašti, brčkati u jezercetu, uživati u svom malom nebeskom vrtu. Nije joj išla uz svoj odraz reč „devojka“. Ni kada su one tri pomenule da je došlo vreme da se odabere momak za udaju, mislila je da će se Ona ponovo udati. Ni kada je Ona donela Afroditin pojas nije pomislila da je za nju. I mrzela Ju je jer je rešila da se ponovo udaje.

Kakvog bi Joj dobra to donelo? I ovako je povremeno, predveče, primala novog „Očevog prijatelja“, kako ih je predstavljala. I svake je večeri posle „svečane večere kojom treba ukazati poštovanje čoveku kojeg je Otac veoma cenio“ u svojoj odaji slušala Njen smeh i, ubrzo potom, Njene uzdahe, koji su prerastali u stenjanja, pa u vriske i ponovo smeh. Ujutru „Očev prijatelj“ nije jeo sa Njom. Iščezavao bi u praskozorje i tek onda bi mogla da zaspi. A Ona je narednih dana bila lepa, nasmejana i prijatna.

Povremeno je pozivala i žene. Ali danju. I to uvek iste tri, pakosnog izgleda i neverovatno mekih ruku. Nije volela da budu tu. Prva bi je pogladila od ramena do vrhova prstiju, druga po vratu i grudima do pupka, treća po leđima sve do kolena. I svaki put bi Joj rekle da se „bliži vreme“. I pitale bi je teče li joj nekada crveno između nogu. Uvek bi odgovarala pitanjem: – Zašto bi nekome teklo crveno između nogu? – i one nisu više pitale. A Njen snažan smeh bi ispunio odaju.

Drugačije je bilo kada bi njih tri došle. I njih je vodila u Svoju odaju i smejala se. Ali je tada posle samo vrištala. No bio je to drugačiji vrisak. Drugačiji od onog kada bi odvodila muškarca u odaju. Ovaj je bio stravičan, vrisak koji ju je boleo, koji ju je danima proganjao i budio je usred noći, svu okupanu znojem. A Ona je posle posete tri pakosnice danima bila slaba, ispijena, samo je ležala u krevetu i stalno tražila još i još voća. Te dane je volela, jer Ona nije želela nikog unaokolo, pa ih je mogla slobodno, od jutra do mraka, provoditi u svom vrtu, igrajući se sama sa sobom.

Tako je rasla. Nikada nije upoznala nikoga kao što je ona. Ona to nije želela. Kroz kapiju vrta često je viđala druge devojke kako, držeći se ruku pod ruku sa bratom ili majkom, odlaze do trga ili do pijace. Nikada nije. Nije takvog nikog imala, ko bi je vodio tamo. A Ona nije želela da napušta kuću. Osim kada bi išla u termu. Ponekad, mislila je, mogla bi da se pomeša sa robinjama, ali je i njima bilo zabranjeno da napuštaju kuću.

Nije bilo nikoga ko bi mogao da je izvuče odavde. Bila je osuđena da živi od jednog do drugog Njenog vrištanja. A onda su tri pakosnice rekle da je „vreme došlo“. Iako joj još ne teče, „ono“ će izazvati da poteče i biće sve u redu. Sve četiri su se smejale. Pričale su o nečemu što ona nije znala. Pričale su o „udaji“, a ona prvo nije znala šta ta reč znači. Pa i kada je Ona uzela njeno lice u svoje ruke i rekla joj da to znači „postati nečija žena“, nije shvatila. Mislila je da će se Ona udati. Pobegla je u suzama. A Ona se opet glasno smejala.

Sledeći put kad su došle, rekle su Joj da je krajnje vreme da počne sa potragom najboljeg muža. „Za nju“, dodale su. Trgla se. Zar je ona ta koja se udaje? I Ona je ubrzo poslala po trgovca tkaninama. Ali, zar se ne udaje Ona? Za šta je inače „vreme došlo“, ako ne za to? Ponovo će se neki nepoznati čovek izležavati u Očevoj stolici, i ponovo će svake večeri slušati Njene vriske. Ali Ona je rekla da će joj odabrati lepog i dobrog mladoženju, i da ne treba žuriti. Uzela je njeno lice umrljano zemljom u Svoje ruke i rekla da od danas svakoga dana mora da se kupa. I da po vrtu sme samo da šeta.

Znači li to da će je taj neko odvesti iz kuće?, pitala je. Pakosnice su zbunjeno pogledale jedna drugu, pa onda Nju. Ne, rekla je, neće nju niko odvesti od Nje. Njena se nada rasprsla poput mehura od sapunice. Ni to neće biti njen spas.

Rekla je i da ne brine. Neće sigurno odabrati nekoga ko se sviđa samo jednoj. Mora da odgovara obema. Za koji dan, doći će trgovac tkaninama da odaberu najbolje i sašiju što više haljina. Vest da će neko sem „prijatelja“ i pakosnica doći u kuću zvučala je kao glas sa neba. To je to! Pogureni starac sa kolicima punim raznobojnih materijala za haljine je njen spas! Danima je zamišljala kako bi je taj čovek mogao povesti napolje. Mogla bi da kaže da joj se nijedan smotuljak ne sviđa i da bi trebalo da je povede negde gde će imati veći izbor. A tada će pobeći. Da, to bi moglo uspeti.

Danima je smišljala plan. Pobeći će, da, trčaće koliko je noge nose. Trčaće svom snagom, da je Ona nikada ne uhvati. Trčaće do mora. Čula je robinje kako pričaju o njemu. Jedna od njih, Kleida, živela je nekada na rajskom ostrvu Lezbosu. Mora tamo da stigne. To more i ostrvo u njemu moraju da postoje. Tamo nema Nje. Da, to je raj.

Ali kada taj čovek dođe, ništa nije kako je mislila da će biti. On je samo došao i ostavio svoje smotuljke u odaji za prijem. Ipak mu se prikrala i zamolila da je vodi što dalje odatle. Smežurani starac je začuđeno pogledao. „Zašto?“, pitao je. Nije znala da odgovori. Starac je zavrteo i odmahnuo glavom. Rekao je da ne luduje, deca treba da su sa majkom. Uzalud je danima smišljala kako će to biti, kako će mu i šta reći. Kako će Ona poverovati u sve to. Ali ne. Uzalud je sve. Uvek će ostati sa Njom.

Uzalud je i gledala u crveni, prislanjala po Njenoj naredbi modri lan uz sebe. Odabrala je Ona umesto nje lagani beli lan, zlatne trake za pojas i još neke boje od kojih se njoj nijedna nije sviđala i rekla da trgovac može da ide. A ona je želela crveni… Snuždena se povukla u vrt, a Ona poslala robinju da joj pripremi tuniku i ubruse za termu. Iznenada, oseća nekakav bol u stomaku i trči na ONO mesto, gde je zemlja topla i meka.

Volela je da misli da ju je zapravo ta zemlja rodila. Tu, pored potočića koji se uliva u jezerce. Ta zemlja je leči i bol ne prestaje, ali se više ne boji tog bola. Gle, iz nje izlazi gromuljica crvene boje, dok se bol pojačava. Napela se. Izlazi još i zemlja lagano upija. Ta zemljana majka žedno pije tu crvenu masu, uvlači je u sebe, uzimajući tako sve njene muke, sva njena nezadovoljstva. Odvlači i Njene vriske, i one strašne i one bolne, sve odnosi i, okrvavljena, spušta se u jezerce, da Ona nešto ne primeti.

Koga li će ovoga puta dovesti, pita se. Zar na svetu postoji toliko ljudi koliko često Ona ide u termu? Šta bi mogla noćas da radi da ne sluša Njenu vatru? Mogla bi ponovo da se prikrade robinjama i sluša njihove priče. Naročito su joj bile zanimljive one o Njoj. Uvek je govorila da je Afroditina kći i da u njoj živi večna vatra oca Hefesta. Pitala se, ako je Ona stvarno kći Afrodite i Hefesta, ko je onda ona? Zna. Ona je dete ONE zemlje i ONOG jezerceta.

Ovoga se puta nije vratila sa nekim „Očevim prijateljem“. Vratila se nasmejana, sama, sa rečima da je ispričala svoju nameru da joj nađe muža. Izgovorila je tu čudnu reč i ona se pitala šta to znači. Kakav je to čovek? Ali radovala se tome. Neće biti osuđena na Nju i robinje, upoznaće još nekoga. A taj neko će je odvesti odavde. Hoće, sigurno. Ili, ako Ona ne dozvoli, bar će imati nekog da se igra sa njim. Pokazaće mu ceo svoj vrt. Pevala je od sreće onu staru „Sijaj, sijaj, meseče“ i zamišljala kako će on izgledati.

Ali nije joj se sviđao. Prvi koji je došao bio je neprijatan, i star, i ličio je na slugu, a ne na eupatrida. Njen je Otac bio arhont pre nego što je umro, i ovaj je nije bio dostojan. Tako joj je bar Ona rekla. Pa ipak mu je priredila raskošnu večeru, raskošniju nego bilo kom „Očevom prijatelju“. I pozvala ga da ostane da prenoći kod njih, da se i sutra malo bolje upozna sa svojom možda budućom ženom.

Znala je vrlo dobro šta to znači. Je li to bila litica sa koje će njihova kuća pasti pravo u Had? Šta je onda bilo ono ranije?

Cele noći nije mogla da zaspi. Sve je bilo kao i ranije. Sva stenjanja, pa vrištanja, glasan smeh, ređalo se jedno za drugim sve ono od čega ranije noćima nije mogla da zaspi. Po prvi put, iskrala se iz kreveta dok je kuća jezivo odzvanjala. Spustila se u vrt, vukući svoj prekrivač za sobom. Legla je u naručje svoje zemljane majke, dok joj je vodeni otac pevao laganu uspavanku. Ništa sem toga nije čula. Spavala je kao da spava prvi put.

Nije je probudilo sunce ujutru, već povici iz kuće. Robinja Kleida, jedina koja je znala za njeno tajno mesto i nije se usuđivala da kroči tamo, stajala je na ulazu u vrt i vikala njeno ime. Prenerazila se kada ju je ugledala svu blatnjavu i krvavu, ali primirila kada je shvatila da nigde nije ranjena. Povukla ju je u kuću i okupala, a zatim pokazala kako da namesti platno da joj krv ne teče niz noge.

Po prvi put je neki Njen ljubavnik doručkovao sa njima ujutru. Kao da nisu imali nimalo stida, Ona i on su se smejali i govorili kao da te noći nije ničeg bilo. On je čak pokušavao i sa njom da govori. Upitao ju je kako je spavala. Videla je trag Njenih noktiju na njegovom golom ramenu i osetila da joj se povraća. Otrčala je od stola. Čula je Njen smeh dok je povraćala.

Dolazili su mnogi da traže njenu ruku i sve je njih morala da isproba na taj način. Rođena majka. Da odredi koliko su dobri za nju. Hoće li umeti sa njom, rekla je kada su tri pakosnice došle naredni put. U stvari, samo nije mogla da obuzda svoju vrelu krv, kako su često govorile robinje u kuhinji. Svaki je prvo probao majku da bi mogao da dobije kćerku. I sve ih je odbijala baš zato. Gadili su joj se. Kroz njihove tunike videla je tragove Njenih zuba i noktiju. Podsmevali su joj se u lice ti tragovi. Ponekad joj se činilo da ih vidi na svojoj koži.

Sramota ju je da napusti vrt. Kao da svi napolju, poput robinja u kuhinji, govore o njima dvema. Pognute glave hoda. Često u suzama. Više i ne napušta vrt. Od silnih suza, praćenih Njenim uzdasima, vrištanjima u pozadini, čini joj se, nastaće jezerce. Čini joj se da sa svakim uzdahom kopni. Kao da joj se nož zabada u srce svaki put. Boli je. Krv joj teče između nogu i ne zna više šta da radi. Prošlo je mesec dana, i opet je počelo. Zato sedi u vrtu i pušta da zemlja upije njenu krv.

Kao da Ona više nema nikakvih prepreka. Kao da oni dolaze samo zbog Nje. Više ih i ne upoznaje sa njom kao njene udvarače, možda buduće muževe, već kao „goste“. Više i ne čeka noć. Nakon prve posude voća i pehara Njenog vina odvodi ih u Svoju odaju. Svaki put bude tako, čim stigne novi udvarač. Sama pomisao na obaveštenje posluge da imaju posetu nagoni je na povraćanje. Ni noćas neće spavati u svom krevetu. Poslednji nije ni ostao da noći. Već tog popodneva ga je izbacila, rekavši da nije dostojan ove kuće.

A ON je bio drugačiji. Nije mu pala vilica na veličanstvenu pojavu Afroditine kći, kako je Sebe često nazivala. Bio je njenih godina, za razliku od prethodnih. Već nakon prve desetorice kao da se pročulo, pa su verovatno dolazili da bi navodno nju prosili, a u stvari provodili noći, dane, sa Njom. Nijedan ranije nije samo zbog nje došao. On nije bio takav. Čim je stupio, pitao je za nju. Odbio je Njeno vino omamljujućeg mirisa. Nije Je gledao sa strahom. Nije Je ni gledao. Gledao ju je dugo, a zatim kleknuo na jedno koleno pred Njom i zatražio da je povede sa sobom kao svoju ženu. Nije joj dozvolio da odgovori. Molio je da je bolje upozna, da ostane nekoliko dana. Promrmljavši nešto i odmahnuvši rukom kao da Joj je svejedno, Ona je naglo ustala i otišla u Svoju odaju.

Uzeo ju je za ruku. Molio ju je da mu dozvoli da bude u njenom prisustvu. On je njoj posvećivao pažnju. Kao da je imao vid samo za nju. On je bio Taj koga je čekala. Lagano i oprezno, povela Ga je u vrt. Bol u stomaku kao da nije postojao. Kao da je gazila po oblacima, a ne dobro poznatom stazom. Uhvatila Ga je za ruku, sva goreći od pomešanih osećanja. Pozvala Ga je da sedi kraj nje, onde, na mestu gde je verovala da se rodila.

Te noći je prvi put spavala mirno, u svom krevetu. Tišina je lelujala kućom, mir je vladao posle dugo vremena. Ceo život, čini joj se, prošao je dok On nije došao.

Naredne dane su provodili zajedno. Doneo joj je darove. Prvi put je od nekog dobila dar. Gledao ju je na drugačiji način. Gledao je samo nju, u Njegovim očima videla je nešto što nikada nije ni pomišljala da će videti. Nije znala šta vidi, ali je osećala da je to dobro. Govorio joj je, često joj je govorio: … Bogovima podoban čini mi se onaj štono preda te sme da sedne, te izbliza čuje te kako slatkim gučeš mu glasom, pa se smešiš umilno, od toga mi celo srce zaigra u nedrima… Prvi put u životu se osetila tako. Prvi put je stisak ruke značio toplinu, sigurnost. Nije znala šta je to. Pitala Ga je. Ljubav, rekao je. Kako je to čudno zvučalo! A značilo je Voleti. Voleti nekog jednako čistog kao i ona što je. Bila je srećna, skoro kao kada bi osetila zagrljaj zemljane majke ili vodenog oca. Samo je sada osećala da je i spokojna i voljena. Osećala je da je Njegova, i bila je.

A Ona to nije volela. Jednoga dana, kada je On otišao svojoj kući, obećavši da će se vratiti za tri dana sa roditeljima da se zvanično venčaju, kao da je odahnula što Joj se neće motati po kući. Onda ju je ščepala i počela da je tuče. Iznenada, tek što je On otišao, hiljade udaraca spustile su se na njenu glavu, stomak, leđa. Tukla ju je i vrištala Jeste li? Jeste li?, a ona nije znala šta. Nije ni mogla da se brani. Pustila Ju je da je prebije na mrtvo ime. Pustila Ju je i da Mu pošalje roba sa porukom da se venčanje odloži za nedelju dana, jer se Ona ne oseća dobro.

Tih sedam dana bili su za nju noćna mora. Noću se molila Erinijama, boginjama osvete, da Joj vrate za sva zlodela koja joj čini, ali odgovora sa Olimpa nije bilo. Danju bi je tukla i mučila, vezivala za stub i zabranjivala da pije vodu, oduzimala hranu, ponavljala Jeste li? do iznemoglosti, sve dok se jednog dana ona nije osmelila da pita Šta?. A saznala je šta. Sve je ovo bilo zbog toga da bi Ona saznala je li Joj taj dečak uprljao kćer. Nije, odgovorila je tiho, slagala Ju je u lice dok je gorela od besa i nemoći. A Ona ju je pustila. Odvezala ju je i pustila. Tri dana pred venčanje, bila je sva iznemogla.

Dovoljno da povratiš snagu za svog dečačića. Ali upamti, Sapfo, JA sam Afroditina kći. JA sam ona koju svi žele, JA sam ona za kojom svi žude. Ja sam ona u kojoj gori plamen mog oca Hefesta. JA! A ti, ti si niko i ništa. I taj dečak samo misli da te voli. Ali doći će k meni, moliće me, jer sam ja Ta koja nosi Afroditin pojas. Zašto bi imao bilo koga poput tebe, kada može da ima mene? Upamti ko sam ja!

Dva dana kasnije, opet je boli. Ali joj ne teče krv između nogu. Jutros je povraćala. Muči je sve. Mirisi joj smetaju. Nalazi staro mesto i seda. Sutra bi trebalo da bude udata žena. Otići će sa ovog mesta i neka druga zemlja će se pojiti njenom krvlju. Na nebu je sevnula munja. U njenoj glavi se rodila mržnja. Mora je da Je kazni. Boginje osvete su progovorile. Mora ona sama da Je kazni. Ne može da Joj dozvoli da je i dalje muči svojom pohotom. Neće više zbog nje plakati. Neće je više zbog Nje boleti. Nikada.

Zato Joj i nije oprostila što je te noći, veče pred njihovo venčanje, došla u Njegove odaje. Jer Ga je imala. Jer Joj ništa nije bilo sveto. Jer ništa nije poštovala. Jer Joj se moglo, činila je šta je htela. A htela je Njega. Bez obzira što nije obraćao pažnju na Nju. I baš zato što nije obraćao pažnju na Nju. Morala ga je imati. I iako ju je videla na vratima Njegove odaje, u noćnoj odori, uplakanu, krvavu i blatnjavu nastavila je sa istim, ako ne i većim žarom da se izvija nad Njim. I vrišti. Vrišti ponovo. I vrištaćeš.

Ako je Afroditina kći, ona će Je spasiti. Nema bojazni. Osvete mora biti. Za godine mučenja, ugnjetavanja, nepoštovanja. Za tragove noktiju. Za ujede. Za vriske u noći. Za omamljujući miris vina. Za Afroditin pojas. Jer joj ništa nije sveto. Jer bi i Apolona oskrnavila, samo kada bi mogla. Jer ona je Afroditina kći. Samo jedna stvar to može da pročisti. Mora da osveti ovo mesto. Mora svoju dušu da pročisti da bi mogla da nastavi da živi. A živeće. Neće biti bilo ko. Nije bilo ko.

Poslaće Je direktno Hadu. Večeras, boginje osvete su na njenoj strani. Ceo Olimp je gleda. Zevs je požuruje još jednom munjom. O, Hero, zaštitnice žena, oprosti joj jer ovo čini. Oprosti i založi se za nju na onaj dan. Pretvori je u dugme na svojoj tunici, čuvaj je da bi izvršila svoju svetu dužnost. Nije ona bilo ko.

Uplakana, blatnjava, krvava, stoji na vratima. Njena majka je na vrhuncu, u krevetu jedinog koga je volela, kome je dala sve svoje, dala mu je sebe, sve podnosila zbog njega, lagala kada je bila u najvećoj opasnosti. I on ju je izdao. Hvata alku i zatvara vrata. Mora tako. Zaglavljuje ih da se ne mogu otvoriti. Obara posude sa svetim uljem, proliva Njeno omamljujuće vino koje je toliko ljudi povuklo u Njenu odaju. I Njega. Sada je trenutak. Nema nazad. Još jedna munja na nebu. Neka pročisti.

Plamen je sve veći. Oseća njegovu snagu pročišćavanja. Uskoro se vrisci strasti pretvaraju u vriske užasa. Tako je, vrišti sad. Neće Ti pomoći. Celoga života si se ponosila svojom vatrom. Zašto Ti onda ne prija? To je Tvoj plamen, uživaj u njemu! MAJKO! UŽIVAJ! Nikada dosad nisi tako prelepo vrištala. Po prvi put, uživajući u njenom stravičnom vrištanju, leži na svojoj zemljanoj majci, sa nogama u svom vodenom ocu. Spava. Sanja more i ostrvo koje nikada nije videla.

***

O Sapfi se ništa ne zna pre 612. godine pre nove ere. Zna se da je na ostrvu Lezbosu imala školu za devojke; prema nekima od njih je osećala platonsku ljubav, opevanu u mnogim njenim pesmama. Imala je kćerku po imenu Kleida. Platon ju je nazivao desetom, smrtnom muzom. U Sirakuzi je postojala njena statua.

Jelena Stojković

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča “ona i Ona” posebno je izdvojena na konkursu “Priče o telu”)