07 nov Ona i ja

Budi me svakog jutra. Skače po krevetu i neprekidno me doziva. Uhvati najveći jastuk i udara me njim po glavi. Malo se primiri, ali kad uvidi da sam opet nastavila da spavam, pojača muziku do maksimuma. Tek tad ustanem iz kreveta. Ona se već istuširala. Isfenirala je svoju kosu i našminkala se. Ja se ne češljam, samo skupim kosu u čupavu punđu. Užurbano krećem ka vratima da obujem „starke”. Tada shvatam da mi je pertle vezala u čvorove.

„Zašto si to opet uradila? Zakasnićemo!”

Nije ni čula moje pitanje. Osmehnula se i zapalila je cigaretu. Kada sam razmrsila poslednji čvor, krenule smo. Nervira me bat njenih koraka… svoj odavno ne čujem. Nervira me što je fizički ista kao ja. Duše su nam različite. Ipak, obe ćemo završiti u paklu, jer odavno nema mesta u raju.

Sanjala sam kako bežim od nje, kako je nema više u mojoj sobi. Zastala je. U tim razrogačenim očima vidim pravi mali crveni vatromet. Gurnula me je poput muškarca. „Ni ne pomišljaj na to, glupačo! Pročitala sam ti misli. Sad bi da me izbaciš iz sobe?”, vikala je.

„Ne…”, izgovorila sam bojažljivo, „samo sam poželela da otputujem negde bez tebe! Da probam da pišem poeziju. Nisam je pisala otkad si se ti pojavila.”

„A je li? Sad bi da budeš sama. Onda zaboravi na nagrade, književne večeri i pisce! Ne bi nijednu osvojila, da ti ja nisam ispisala sve te hartije!”

Ćutala sam. Bolela me je glava. Tražim aspirin po torbi. Ona vidi da mi je loše, ipak nastavlja da priča: „Ti si niko bez mene. Jedna jedina reč na papiru! Prazna reč, obesmišljena! Ti si ona reč, koja nema mogućnost da se pretvori u rečenicu. Znaš li koja si ti reč?”

„Znam”, prekinula sam je.

„Koja?”, kezila se i dalje.

„Sloboda!”

Zakoračila sam na ulicu. Čula sam sirenu. Osetila sam jak udarac. Skupila sam tek toliko snage da još jednom otvorim oči… Ležala je krvava na pločniku. Poslednji put je izustila: „Glu… pa… čo…”

Zatvorile smo oči.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: deviantart.com, favim.com