19 okt Oluja

Padala je kiša. Padala je jako. Snažno. U velikim količinama. O koliko li je samo kiše tada poteklo ulicama. O kako su samo oblaci tada bili crni i kako je grmelo samo. Pucalo, razaralo.

Jedan suludi čovek je išao ulicom i ponavljao ove reči jednog lepog sunčanog dana.
Bio je star, bio je namgrodjen. Bio je osoba koja odiše usamljenošću.
Prišao mu je:

– Gospodine
– Dečko, bolje se skloni odavde. Velika oluja će da naidje. Samo što nije.
– Ali nema nijednog oblaka – nasmešio se
– Ne gledaš dobro i ne misliš dobro. Ne krivim te.

Seo je na obližnju klupu, spustio glavu i zadremao.
Seo je pored njega i gledao sva ta vesela lica: Decu sa svojim roditeljima kako veselo skakuću
i gnjave ih da im kupuju raznorazne stvarčice i grupice tinejdzera kako prolaze u paru i cvrkuću o svemu i svačemu. Totalna razbribriga.
Na njega i starca niko nije obraćao pažnju, čak je jedan čovek s gnušanjem pogledao u iznemoglog starca, kao da mu je nešto skrivio.
Probudilo ga je buka koju je pravio kamion koji je prevozio repu.
Uh kako je to samo bio neprijatan miris. Dečak je te sprave mrzeo, pogotovo u kišnim danima jer osim što prevoze robu neprijatnog mirisa, prave i veliku gužvu i veliko blato. Uvek je mislio da mora postojati neki bolji i manje iritantniji način od toga.

– Jel’ prošla oluja – upita starac bunovno
– Nije je ni bilo. Ne verujem ni da će biti danas. Postaje sve toplije.
– Razmisli još jednom pre nego što opet kažeš tako nešto – reče i ponovo zadrema

Postajalo mu je dosadno. Nije više mogao da sedi pored tog namrgodjenog , pospanog starca, al’ nije mogao da porekne da ga ne zanima smisao njegovih reči.
Našao se ispred obližnje prodavnice i odlučio da kupi flašu vode i neku hranu za čoveka koji je predpostavljao je i dalje dremao.
Kad je platio i dobio to što je želeo upitao je prodavačicu:

– Šta mislite, hoće li biti kiše danas?
– Ma kakva kiša te spopala dete, vidiš da nema nijednog oblaka – reče prodavačica sa istim onim osmehom posle starčevih reči
– To mi je rekao… – krenuo je da kaže i ko i šta i kako je uopšte došlo do toga al’ zaustavio se na vreme jer je shvatio koliko bi to budalasto zvučalo.
– Nemoj puno da veruješ drugima dečko. Svi su oni tu da te zatruju dok si mali svojim zlim klicama. Uživaj, kasnije ćeš se kajati što nisi. Ja ne volim to što radim ovde i ne volim većinu ljudi s kojima prema kojima moram ljubazno da se ophodim. Da mogu, svakome bi rekla šta mislim, svom tom šljamu bi rekla da je šljam, svim tim ološima bi rekla da su ološi, ne bi me ništa sprečilo da iznesem svoje mišljenje. Ali ne mogu, radim ovde i moram da se povinujem svojim odredjenima i da se ponašam lepo prema mušterijama kakvi god da su oni, a to malo što imam dozvole da nekome kažem nešto to možeš okačiti mačku o rep. Ti treba da imaš poštovanja prema tvojim roditeljima, al’ takodje ne dozvoli nikome da ti truje mozak, odbrusi mu, dokaži mu da ne može sa tobom svako kako hoće. Kasnije ćeš možda biti i ti na nekom ovako mestu kao ja i kajaćeš se što nisi dok si mogao da kažeš sve što si imao. Premali život jeste da bi se sve reklo, al’ barem delom izrečenenim skidamo grižu savesti sa sebe, taj teret, da bi lakše otišli.
Ali dečko, šta ja to tebi pričam. Izvini, zanela sam se. – duboko je izdahnula i uzela da računa nešto na digitronu.

 
Izašao je duboko zamišljen. Koračanje mu je pratilo i šuškanje velikog čipsa i bućkanje vode iz flaše iz koje je otpio par gutljalja. Nije mu baš sve bilo najjasnije al’ valjda će starac imati neke odgovore.
Upravo je prošao pored dvoje starih ljudi koji odmaraju na gradskim klupama kao i onaj kod kome on nosi hranu i vodu, upitao ih isto što i prodavačicu i dobio malo skoro pa potpuno isti odgovor i jednu priču uz to kako je kako su on i starica koji stoji pored njega u ovo vreme radili po celi dan bez ijedne pauze  (naglasio je bukvalno) za doručak i ručak, kako su jako rano legali, a zimi su trčali i klizali se bosi po snegu. Posle toga su ga pomilovali po glavi i on je nastavio odlučivši da nikoga više to ne pita dok ne stigne do čoveka od koga je to i poteklo.
’’Znao sam da su ti stariji ljudi čudni i da vole da preteruju, al’ ovoliko…’’ – reče sa istim onih osmehom neverice.

– Gospodine – obratio se izgleda uveliko razbudjenom čoveku. Doneo sam vam da pojedete nešto i da popijete vode. Morao sam i ja popiti koji gutljaj ne zamerite, pakleno je vruće.
–  Hvala ti dečko, baš si zlatan, al’ meni stvarno nije do hrane – rekao je sa tužnim osmehom. Rekoh ti da će uskoro oluja, trebao si već odavno da budeš kući
– Neću otići odavde dok ne pojedete barem pola ovoga i dok ne popijete koji gutljaj ove vode – rekao je brižno i nastavio istim tonom – izgledate kao ništa niste jeli već dosta dugo. Ostaću pa makar i pokisao.
– Ne govori to dečko – reče starac sada pomalo i ljutito.  Veruj mi da ne želiš takvu kišu i takvu oluju. Poješću ovo što si mi doneo i nakon toga da si zbrisao odavde. Važi?
– Tako već može – reče zadovoljno dečak

Jeo je brzo. Isuviše brzo i to je još više zbunilo dečaka. Nije znao zašto se starac naljutio niti gde mu se ovako žuri i koja je uopšte njegova priča. Tada mu je tek palo na pamet da ga pita za nešto što bi moglo biti povezano sa njegovim strahom i neraspoloženjem:
– Gospodine
Podigao je glavu i pogledao ga njegovim tužnim očima
– Da li ste možda imali neka loša iskustva sa olujom? Da se nije nešto desilo sa nekim iz vaše porodice? Izvinite na ovom pitanju, al’ morao sam da znam. I hteo sam takodje da vas pitam oko nečega što mi je prodavačica rekla kad sam ovo kupovao.
– Oluju ne daj Bože da doživiš i to ti ispričati neću, al’ požuri sa tim pitanjem drugim, skoro sam pri kraju sa ovim.
Ispričao mu je pažljivo i lagano, par puta u toku priče zastajući da nakratko razmisli da nije nešto zaboravio i stao da gleda starca raširenih očiju punih isčekivanja.
– Sine, ne mogu ti ja tu nešto puno reći, al’ to što ti je ta žena rekla je istina. Da živimo u svetu koji i nije tako pravilan i da treba da imaš svoj stav i da ne slušaš svakoga. Ne znam kako bi ti objasnio sve to. Gde ti mama radi?
– Radi u jednom marketu i često se žali da radi produženo.
– A tata?
– Ne znam tačno gde radi, nisam se interesovao puno, al’ on se žali kako nema slobodnog dana i po 2 nedelje. Pored toga žale se na higijenu drugih ljudi i na njihovo ponašanje.
Prvi put da se matorac ispred njega iskreno i glasno nasmejao i rekao kroz smeh:
– Pa ti već znaš dosta primeti se. Koliko vremena imaju da popričaju s tobom? Izadjete li nekad da prošetate?
– Slabo pričamo jer kad se oni vrate sa posla ja sam uglavnom napolju ili u krevetu. Jako su strogi.
Uvek mi govore pamet u glavu i pazi šta radiš pre nego što izadjem napolje ili kad im kažem da imam nešto isplanirano.
– I treba to da ti govore. Čuvaju te. Oni nisu hteli da ti kažu to što ti je rekla prodavačica zato što su te pustili samog da to saznaš, jer su znali duboko u sebi da ćeš ti već naleteti na nekog životnog propovednika koji će te upozoriti na sve to. Pustili su te da sam upoznaš svet. Nikad u potpunosti nikom ne veruj, pa čak ni meni. Svaki čovek je prljav, svaki na svoj način i kad se najmanje očekuješ on je pokaže. Ne dozvoli da i ti postaneš takav. Slušaj svoje, istražuj nove stvari, pitaj nekog slobodno ako te nešto zanima, nemoj da te bude sramota ikoga i ičega, jer ti podrguljci prvo treba da pogledaju sebe. Treba da pogledaju u šta su se pretvorili i u šta pretvraju svoju decu. Nemoj dozvoliti da te zbune, ne nasedaj na nešto što samo zvuči lepo, pogotovo ako ti neko kaže da ti ništa posebno ne moraš da uradiš, jer nikad ne znaš šta se krije iza toga. Nikad ne znaš šta možeš da vidiš u očima čoveka ako malo duže u njih gledaš. Nikad nećeš takodje ni spoznati čoveka ako ne spoznaš njegovu arogantnost. Ima dobrih ljudi, al’ samo na tebi je da to proceniš, i moja preporuka ti je da čak ni njima u potpunosti ne veruješ jer čovek je jako nepredvidljivo biće.
– Kako vi to sve znate? – upitao je i dalje uzbudjeno
Starac je umorno izdahnuo
– Pa, recimo da sam prošao kroz razna čuda. Da sam kao klinac radio sve i svašta, bio divlji, ni o čemu nisam razmišljao, svima sam sve verovao i nisam se ni oko čega nešto posebno trudio. Sve dok mi jednog dana to nije došlo glave, dok nisam shvatio da sa trideset i pet godina još uvek živim sa roditeljima, jedem njihovu hranu i trošim njihove pare, da nemam ni žene ni porodice. Da nemam nekog prikladnog života. Imao sam sreće sa poslom, delovao sam ljudima kao čovek od poverenja – valjda su se ocrtavale sve te greške na meni, barem sam ja tako mislio – al’ na tim poslovima nisam ostajao mnogo zato što sam morao svakome da odbrusim i zato što sam bio nenaviknut na rad i jako nervozan pre svega. Ponašao sam se još uvek kao tinejdzer, tako da ipak malo kod onoga da budeš dete što duže pripazi, pripazi da se to dete ne razmazi pa postane derište. Elem, kad sam se napokon zadržao, našao porodicu, lepu zgodnu ženu poslovnu i skućio se desila se ta oluja… zastao je i zaplakao pa onda kroz plač nastavio, za koju se nadam da danas neće da se desi. Molim te dečko idi svojoj kući, ne traži više ništa od mene. Hvala ti na ovome što si doneo i eto, čuo si i drugi deo priče koji nisam planirao da ti kažem. Idi sad! – sada i ljutito
Dečak je zaplakao takodje i rekao
– Gospodine ako ste toliko iskreni bili prema meni zato što ste mi sve ovo ispričali, zašto me onda terate na jedan takav način. Rekao sam vam da neće biti nikakve oluje! Ceo dan sija sunce i sijaće do kraja dana, i ako bude oluje i kiše neću se istopiti!
– Ali ti ne razumeš! Politika, sukobi… Bolje da ne znaš za to. Desiće se danas nešto jako ružno!
– Ako je već tako zašto onda sam onda video par roditelja koji se šetaju sa decom i par staraca i onu devojku što radi u radnji.
– Oni se verovatno ne boje, nisu obavešteni, ne gledaju televizor, pomirili su se! Ti samo se sklanjaj odavde!
Dok su se besno gledali, jedan sa namerom da otera, a drugi bez namere da ode začula se buka u daljini na nebu. Okrenuli su se zajedno sa suzama u očima primećivajući crne objekte iz daljine koji su se pomerali velikom brzinom. Buka je postala još veća jer su ljudi iz grada počeli da vrište, a sa njima i deca da plaču. Mnogi su izašli na ulice izbezumljeno trčeći, hvatajući se za glavu, neki su i u nesvest padali.
Dečak, zagrlivši starca i stavivši svoju glavu na njegove grudi je preplašeno grcao i ponavljao: Izvinite što vam nisam verovao, vodite me kući.
Starac je samo tiho rekao:
– Ne brini se, brzo će proći.
To su ujedno bile i njegove zadnje reči. Njegovo telo je izdahnulo u zagrljaju dečaka. Nije više mogao da se bori al’ umro je srećan  jer je pričao sa jednim takvim dečakom koji će sigurno jednog dana izrasti u pravog muškarca.

Autor: Milan Medić
Fotografije: regionalobala.si, timewaves.org