22 avg Olimpijsko zlato

Tata jednog zlatnog olimpijca je rekao: „Ceo život je rvanje. Svi smo mi rvači.“

Saterani smo u ćošak.

Evo kako to kod nas izgleda. Moj Žmu je na službenom putu. Tvoj je u inostranstvu. (Trbuhom za kruhom). Leče nas privatnici. Za pare, ne zato što su položili zakletvu. Etika nam je nula. U P. lako saznaš kome je koji zub pokvaren. I svi imamo dijagnozu. Ako je lekar ne potvrdi, potvrdiće lokalna radio Mileva.

Učitelji su krivi za jedinice. Roditelji su krivi što su deca bolesna u vrtiću. Profesori su krivi što Ana Karenjina ima 800 strana. I šta da nabrajam dalje kad niko za ovo poslednje više i ne krivi Tolstoja već Dostojevskog.

Kažemo da u Srbiji živimo teško, ali smo najviše Srbi kad skočimo u fontanu na Trgu Nikole Pašića. Šta ćeš. Neke stvari se ne mogu promeniti.

Npr. nesalomiv duh.

Npr. velika duša.

Npr. ludo srce.

Dokle god je širok Dunav, mi ćemo da ispravljamo krive Drine. Kod nas ti je: dobar dan i doviđenja. Komšiji nek crkne krava, samo sportistima opraštamo uspeh.

Tata jednog zlatnog olimpijca je rekao: „Ceo život je rvanje. Svi smo mi rvači.“

I nema veće istine. Rvemo se za olimpijsko zlato. Kad kuvamo ručak za desetoro. Kad popravljamo keca iz matematike. Kad jurimo uslov u oktobru 2. Kad se selimo. Kad neće pa neće da nas poljubi. Kad smo mama. Kad smo tata. Kad smo sin. Kad smo kćerka. Kad smo komšija kom nikako da crkne krava.

Rvemo se sa snovima.

Rvemo se sa javom. Sa celim svetom.

U stvari… sa svim svetovima.

Rvemo se. I borba traje i kad se umorimo.

Nekad mi izgleda da rvanju nikada neće biti kraja. Da su Don Kihotove vetrenjače mala beba za ovu borbu.

A onda, na kraju dana, oko vrata osetim svoje olimpijsko zlato.

Ne znam za vaše, ali moje sija kao četiri ruke.

Zbog tih ruku se skače u sve svetske fontane.

Kad zagrle – rvanje dobija smisao.

A ja sam zlatni olimpijac svakog dana.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com