31 mar Okovi

Prvi jutarnji zraci su nagoveštavali pobednika višednevne borbe sunca i kiše. Radovao sam se, iako mi je hladnoća zore tresla telo sve do autobuske stanice. Jutra u kojima zajedno sa čika Mikom, radnikom u pogonu jedne lokalne fabrike, čekam prevoz do posla prolazila su mi brže. Čak su mi i prijala.Vedrina i prostodušnost krasili su svaku rečenicu koja pobegne sa teških usana pregaženih godinama i jeftinim duvanom. Pun dobre namere prepričavao mi je život. Za par meseci otići će u penziju.

–      Dečak, kol’ko do kraja? – aludirao je na penziju. „Matori!“, insistirao je da ga tako zovem. Mislim da je u nekom domaćem filmu čuo da se mladi tako sada oslovljavaju.

–      Ima još dosta. Nisam počeo da računam, ali uskoro ću morati. –prihvatio sam njegovu šalu.

–      Vi’š, meni još malo, ali ne računam. A šta imai da računam? Ceo život sam radio i brzo mi proš’o. Nisam vid’o sve što sam ’teo. A tačno znam šta sam ’teo. Vi’š, pitam juče onog Kajlu, znaš onog deda-mladića što se oženio u 52., šta bi ti uradio da ti s’ neba padne puno para? Onoliko da ne mož’ da potrošiš za dve ’iljade godina? Ma šta dve, za tri ’iljade! I para-unuci da ne potroše! Znaš ti šta on men’ kaže?

Nisam se trudio da odgovorim.Ćutao sam i čekao nastavak.

–      Kaže on men’ da bi otvorio fabriku za sina i kupio stan u Novi Sad da dobija pare od kirije! Fabriku za sina? Stan za kiriju? Pa on se juče oženio. Nit’ mu žena trudna, nit’ zna da l’ će da ima sina. A iako ima poroda što bre samo pos’o, pos’o, pos’o… sa tolike pare? Kirija? Dve-tri ’iljade godina ti treba da potrošiš pare, a teb’ treba kirija od stana u Novi Sad?!

Nasmejao sam se, a on je nastavio da priča.

–      Pitam ja isto to Piklju…. Tri ‘iljade godina pare! On ka’ da je mal’ pametniji od Kajle. ’Oće! On bi napravio drugi sprat na kuću u Prizren i uzeo pet – šes’ radnika da mu poje stoku i ’rane kokoške! Ej, pameti! –Iznervirao se i počeo da priča nešto sebi u bradu.

–      A šta bi ti sa tolikim novcem? –iznenadio sam ga pitanjem. Oštrim pogledom me je presekao. U trenutku mu je zaigrala vatra u očima. Duboke bore ispod očiju i na obrazima nestadoše pod širokim osmehom.

–      Putovao, putovao, putovao,…

Gradski autobus je prekinuo naš razgovor. Seo sam dva sedišta iza njega, u suprotnom redu.Posmatrao sam ga. Na licu mu se ugnjezdio osmeh, a pogled zakucao u nebo. Nije trepnuo. Onako ispeglan osmehom delovao mi je mlađe i lepše. S’ vremena na vreme bi nešto promrmljao, onako kroz osmeh i uz blago klimanje glave, kao nestašni dečak dok mašta o prvoj devojci. Na kom li je mestu sada?Sa tolikim novcem nebo je granica. Ubrzo je autobus stigao do njegove stanice, a on je izašao i zamišljen se izgubio u gužvi među radnicima na platou.

Danas sam čuo da je čika Mika umro. Dve nedelje mu je ostalo do penzije. Umro je u rodnom selu. Sam u svojoj sobi.

Autor: Marko Šućur

Fotografije: pinterest.com