17 sep Okej prijatelji

Sećaš se Bećkovićeve “Vere Pavladoljske“? Sećaš se šta se dogodilo u njemu „Kad ju je prvi put video“? Eto, ta pesma mi je odzvanjala u glavi.

Tog dana koji je bio naš.

Tog dana koji nije imao nikakve šanse da uđe u priču.

Znam da si se u početku šminkao. Da si oblačio čistu majicu svaki put kada treba da se vidiš sa mnom. Da si dodavao malo više parfema. Da si za nijansu duže posmatrao sebe u ogledalu. Da si se tad pitao ko si. Da si se pitao, a ko sam kog đavala onda tek ja.

Znam da si to isto radio i kada si išao da se vidiš sa drugim devojčicama.

Znam da sam to isto radila i ja kad sam išla da se vidim sa drugim dečacima.

I to je skroz okej.

Novembar. Kiše u kosi i slučajni osmesi. Počinjemo da pričamo.

Decembar. Miris petardi u vazduhu i novogodišnja rasveta u očima. Pričamo.

Januar. Zima nas ujeda. Dva para čarapa i plavi prsti. Učimo da crtamo. Više pričamo.

Februar. Ljubav se sakrila u mesec, ne u nas. Nije nas ni okrzla. Ali se ložimo da jeste i još više pričamo.

Mart. Znamo sve jedno o drugom. Ti si se bojao da mi se tvoje „sve“ neće svideti. I ja sam se bojala da je moje „sve“ nedovršeno. Brzo smo skontali da je to glupost. U ovom mesecu si mi rekao da bi mogao da se zaljubiš u mene. Ili da si se zaljubio. Ili tako nekako. Ili si bio metaforičan. Ili si mi samo bustovao ego. Ne znam, ne mogu da se setim. Tada smo baš puno pričali.

April. Moj rođendan. Poklanjaš mi burgere i pesmu. Prvi put si seo i napisao pesmu. Pravu! Meni! Eto, tad si bio metaforičan. U pesmi sam drvo. Dosuše „mirisno drvo“. Kažeš da to znači moje ime. Izguglao si. Znaš, lepo je biti drvo. U tvojoj pesmi.

Maj. Primećujem da je minđuša na tvojoj hrskavici skroz seksi. Lepše se smeješ kad popiješ pivo. Pričaš kako ti je u školi glume. Zasmejavaš me. Kažeš da je ljubav kad nekog umeš stalno da zasmejavaš. Kažem da je ljubav prijatelj.

Leto.

Otišao si. Po prvi put mrzim Pariz. Po prvi put shvatam da je taj grad tvoj, a ne moj.

Kažeš da čitaš moje tekstove i  da oni lepše mirišu u Parizu.

Kažem da sve lepše miriše u Parizu. Pariz je reklama za parfem ili sapun.

Manje pričamo. Ti ulaziš u neke druge devojčice. Ja se širim pred nekim drugim dečacima. Kad nije ljubav, to zna da bude jako smešna stvar. I tužna. Ćutimo. I razumemo se.

Kraj leta.

Opet smo tu. Imaš dve masnice na licu. Ti si školski primer da se dečaci i dalje tuku. Opet me zasmejavaš. Imamo našu pesmu. Oštećena je, ali je naša.

Kažeš da sam lepo pocrnela na moru.

Kažem da sam pegava i debela.

Jesmo li razmaženi što imamo krov nad glavom, a provaliju ljubavi pod nogama? I što se pitamo još koliko puta iz nekog novog početka? I kako da znamo da taj početak neće biti let od dve nedelje i onda pad. Pad kao razbijanje. Pad kao kad prospeš guzicu po ledu, pa te sve boli. I kičma, i ruka, i glava. I još te srce boli! Onda nastupi ludilo – kreneš da koračaš unazad i da se sećaš svih onih momenata koji su prošli, svih pokreta koje nisi napravio, svih meta koje smo omašili za milimetar, svih neizgovorenih reči i neupućenih pogleda koje nismo znali da iskoristimo.

Da li ćeš me iskoristiti? A ja tebe? Je l’ to društveno prihvatljivo?

Prijatelji.

Pričamo i opet se smejmo.

Nego da ti kažem. Sećaš se Bećkovićeve “Vere Pavladoljske“? Sećaš se šta se dogodilo u njemu „Kad ju je prvi put video“? Eto, ta pesma mi je odzvanjala u glavi. Tog dana koji je bio naš.

Tog dana koji nije imao nikakve šanse da uđe u priču.

A, ušao je.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović