31 jan Okean u kom su sahranili anđela

Kada sve odgrižene nokte staviš u istu notnu svesku, sastavljeni komadići stvore živo meso. Pod opnom crnih mandarina, tvoje meso se uvek raskrvari među Mesečevim prstima. I umesto da se Mesečev trbuh preruši u unutrašnjost nara, istopljena bela čokolada postane još izraženija. Volim način na koji tvoje ruke izrastaju iz saksije u koju sam zasadio Mesec. Mirišljavo cveće na prstima koje će za tri i po dana formirati zvezdanu ploču u mojim plućima. Vazduh će biti oštriji. Svaki put kad udahnem, nozdrve će zadobiti boju šljive. Koža na leđima nikada nije sledila putanju kostiju i u okvirima te realnosti iznikao je ekosistem od klavira i tempera. Prvo sam pomislio da dirke ostaju odane mojim usporenim pokretima. Kao što ostaješ veran ciglenoj stazi kada se izgubiš u šumi. Njihova belina je belina letnjih oblaka. Poravnani okean u kom samo kamenje iz moje kičme stvara talase. Talasi nakvase saksiju gde sam sahranio Mesec. I tada osećam tvoje prste.

Autor: Marko Jović

Fotografija: mobile.twitter.com