09 apr Oglas za život

U narednom tekstu su sva imena i mesta namerna.

 Aneta je rekla da prolazim kroz specifičan period i da sam imala prelomnu nedelju. Spominjala mi je i neke godine i  da to možda ima veze sa pred-rođendanskom-depresijom. Kao, velika sam za svet, a mala za sebe. Kao jedno po jedno. Kao plan i program. Kao ucrtavanje putanje i fokusiranje na cilj. Na kraju, kad pucnem prstima i otvorim oči, sve će biti okej. I ja ću biti okej.

Maja je rekla da sam se vratila u pubertet. Da sam zato razdražljiva i čudna.

Goca mi je rekla da nema više pravih frajera i vitezova. Da su svi seronje bez izuzetka.

Pesnik mi je rekao da sam „Gospođica Pan“ i ubica voća. Sad svaki put, kad poželim da maštam sa sladoledom u ruci, kroz glavu mi prođe malina koja vrišti i čokolada koja plače.

Srbijanka mi je rekla da je potrebno da postanem balon. Da ja lepo nastavim sa svojim letenjem, a da me neko uz pomoć satenske trake drži i spušta.

Na osnovu navedenog, zaključila sam sledeće:

Gospođica Pan je razdražljiva.

Ne može da se fokusira na cilj, ali zato odlično pucketa prstima.

Vitezovi su pomrli. Bez izuzetka.

Život je kombinacija ukusa sladoleda od maline i od čokolade. Život zna da vrišti.

I gde kog đavola da nađem tu satensku traku?

Ovi zaključci su me naveli da razmišljam o oglasu za moj savršen život:

Traži se jedan jednosoban život u nekom potkrovlju. Sa velikom otvorenom kuhinjom. Dok kuvam da ližem prste kao Džejmi Oliver. I da u pozadini non-stop ide ONA pesma. Njene reči me uvek ošinu u pleksus. Da u frižideru uvek bude sladoled i sarma. ‘Leba ne mora. Doktor Feelgood trubi da je to jedna od onih pet belih smrti.

Da se tu uvek vrzmaju prijatelji sa kojima mogu da razmenjujem knjige. I reči. I ramena – za plakanje i pridržavanje. Ali, da mi ne traže cigarete i da mi ne diraju meso iz tanjira.

Da tu bude jedan veliki jastuk. Za odmor, beg, maštanje i usporavanje. I veliki prozori. Za Sunce, nebo i mene. I jedna velika lampa. Kad mi se neće sa ljudima i Suncem.

Da u neki ugao tog stana pustim NJEGA. Ali da ga prvo pročitam – upustvo za upotrebu, neželjene reakcije i rok trajanja. Treba da ume da zasmejava i da grli. Ispod stola i na stolu. Da mi nikada ne zove „dušo, srce, srećo“, jer zaboga, imam svoje ime. Da mu se kezim kad ne može da mi otkopča brus. Da bude nežan i mačo, u zavisnosti od situacije. Da nema Tviter i bivše ribe. Da ume da bude tu. Da ume da me ostavi na miru. Da ga ne mrzi da odemo na Kališ, samo da osetimo miris nafte koja se razliva po reci. Ili samo da posmatramo zvezde koje se dave. Ili samo da žmurimo i da se ljubimo.  Da moja leđa mogu da mu stanu u šake, kosa u usta, ali da mu ne izađem na nos.

Nešto sam sigurno zaboravila na ovom spisku.

Ah, da satenska traka. I da sve to bude do 250 evra.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: weheartit.com