02 dec OGANJ

Bilo je rano, previše rano. Sunčevi zraci kupali su se u vodama nabujale reke, dok je M. nepomično stajao na obali. Nije on tada mnogo razmišljao, juče mu je izgledalo tako davno, a sutra isuviše daleko. Nije ni mnogo šta radio. Samo je stajao na ivici i jednostavno postojao u tom prostoru van vremena.

Duvao je snažan vetar. Smetao mu je. Uzaludno je pokušavao da prizove neku lepo uspomenu. Ništa. Ceo život proveo je u lažnom svetu, bilo je pitanje vremena kada će obmani doći kraj.

Bio je ispijen. Tanke niti nekada bujne kovrdžave kose padale su na ramena. Tamo gde je bilo vedro lice puno života, sada je praznina.

Prolazili su ljudi iz njegovog nekadašnjeg života. Zastali bi kraj njega. Sažaljenje i razočaranje borili su se u njihovim pogledima. M. bi pokušao da nešto izgovori, no sve što bi se pojavilo iz njegove tame bili su dim i prašina, koje je vetar lako raznosio. Goreo je iznutra i plamen ga je proždirao.

U izmaglici nad rekom igrale su sene. Prizori iz detinjstva, brižni otac i majka, odani prijatelji i Ona. Ona ga je najviše bolela. Često je stajala ispred njega. Kamene suze lile su niz to divno lice i padale mu pred noge. Njih ni vetar ni reka nisu nosili.

Na drugoj obali stajali su njegovi roditelji. Zvali su ga k sebi. Ništa nije moglo da promeni njihovu ljubav. Slali su mu poljupce, ali oni nikad nisu stizali do njega.

M. je priželjkivao noć, žudeo je za tamom. Međutim, ovaj svet znao je samo za dan, a sunce je uvek najviše obasjavalo njega. Nije mogao da se pomeri, morao je da bude tu, na ivici. Iako je dane započinjao stojeći, završavao ih je klečeći.

Bio je lažov. Svaka njegova prevara stigla ga je u ovom svetu. Nije mogao da izađe iz njega. Pokušavao je da viče, plače, nije mu uspevalo. Duboko u sebi osećao je žal i pokajanje zbog stvari koje je učinio.

Nebo je bilo vedro, a M. je klečao na kolenima. Počela je kiša, teške kapi padale su na njegova pleća. Svaka kap ga je pekla, telo mu se grčilo od bolova. Jecao je u sebi i tražio oproštaj. Zario je nokte duboko u butine. Podigao je glavu visoko, pogleda uprtog u nebesa. Kiša je sada počela još snažnije da pada, praznina njegovog lica dobijala je oblik.

Agonija je nestala, pljusak se zaustavio. I dalje je bio na kolenima. Polako je spustio glavu i ugledao svoj odraz u vodi. Zelene oči zurile su u njega. Zaplakao je. Suze polako pronađoše svoj put kroz tminu.

Ustao je. Bilo je rano, previše rano. Sunčevi zraci kupali su se u vodama nabujale reke, dok je M. nepomično stajao na obali.

Đorđe Platiša

Izvor fotografija: pinterest.com