23 feb Odricanje

Nemoj tako da me gledaš!

Lepo ti kažem, bacila sam sve papire!

Ne mogu.

Stalno me optužuju da sejem mrak po svojim pesmama, onda me analiziraju, došaptavaju se u drugim sobama i ućute čim se pojavim.

Gledaju me samo kad ne vidim da me gledaju i zaprepaste se kad se nasmejem.

A nije da se ne smejem. Bude i to ponekad. Samo tad baš preteram.

Ne vredi. Ne mogu da im udovoljim.

A i ta inspiracija. Evo je, opet je tu, ali ćuti,neće ništa da kaže.

Koketira sa bolom i daje mu znak da nastavi, a on me steže svojim rukama bez razloga. Eto, da bi se njoj dopao.

Vežu mi ruke nekim koncima, pa onda glumim lutka u nekakvoj lutkarskoj predstavi kojoj dolazi epilog pre prvog čina i koja uopšte nema rasplet, ali je sve vreme prisutna kulminacija. Tako oni. Ne prave dramu apsurda od mene, nego apsurdnu dramu.

Onda uživaju kad ih preklinjem da bar još nekog uposle kao onog lika-pomoćnika ili da bar kompoziciji dodaju preokret.

Ma, kakvi.

Neće ni da čuju.

Puste me da se naviknem.

I taman kad prihvatim tu igru i razgazim tesne cipele, oni mi kupe nove još tesnije. A onda aplauz i kraj.

Posle opet nastanim svoj život i kad sednem pred ogledalo shvatim da sam potrošila sredstvo za skidanje šminke i ostane mi njihova glupa maska i za ovaj život.

I shvatim da one tesne cipele uopšte i nisu bile cipele, nego moja stopala koja su u predstavi samo  glumila cipele.

Onda na kartama sveta tragam za gradovima u kojima postoje bele noći.

Bila sam. Gledala sam da se sklonim.

Ma, kakvi.

Nije vredelo.

Tamo je još gore.

Tamo noć glumi dan.

Svetlost lišena sunca.

Dakle, laž.

Ovde su bar noći istinske.

Tad sam pokušala da objasnim da ne sejem mrak po svojim pesmama, nego istinu.

Jedva sam se odbranila posle toga.

Ma, pretili su lekovitim travama, vradžbinama, izolacijom…

Samo ponekad, kad spavam, sanjam da je prestalo sve to. Da je preminuo strah.

Ali nije. I on spava. Imitira smrt.

Posle kad se probudim, sve se ispremeštalo u meni i ličim sebi na gradove koji su pretrpeli zemljotres.

I ništa u mojoj sobi više nije moje.

Vidiš, ne mogu više tako.

Počinju da se sklanjaju od mene, da razgovaraju preda mnom mimikom, imaju neki svoj tajni jezik, a ja ni ovaj javni baš najbolje ne razumem.

A inspiracija kojoj sam toliko puta platila da me zaštiti, ona me baš tad slaže da ima neodložna posla.

I još joj je u svemu tome bol saučesnik.

Platim i njemu, podmićujem ih, sve radim, ali me opet pokradu.

Ne vredi.

Bacila sam sve papire.

Evo i ovaj. Bacam čim stavim tačku.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com