23 jul Odrasteš (li) onda kada odeš na pijac iliti Kako nas je zanesenost od toga spasila

U godinama smo kada se od nas očekuju ozbiljne stvari, obeleženim gotovo svakodnevim susretima sa fantastičnim bićima svakodnevnice i bitkama sa pitanjima od sudbinskog značaja. Vodeća tri su ona o završetku fakulteta, vezanošću ili bezvezanošću i poslu. Ali, to je tek početak. Dodatno oružje su poređenja sa drugima i sažaljivi pogledi.

U takvim godinama, koje umeju naglo da posive i podsete na jesen, baš kao ovaj jul, razvili smo, valjda, kao odbrambeni mehanizam, potrebu da preduzmemo poduhvate svojstvene odraslim ljudima.

Da odemo na pijac!

 Ne, nije nam to prvi put, zaboga, ali jeste prvi put  da tamo idemo zajedno.

A prijatelji smo deset godina i to je moja najduža veza sa muškarcem ( pod čime ne treba podrazumevati ništa od onih odveć modernih relacija).

U subotu sam uredno pripremila trenerku. U nedeljno jutro sam herojski preskočila razvlačenje u krevetu uz kafu i prelistavanje  neke od knjiga za vikend  i uprkos onoj najsitnijoj kiši koju označavaju dosadnom, uzela torbe i krenula, sve vreme se smešeći kao da idem u neku avanturu.

Na kiši ili ne, vikendom Zemun posebno miriše, obavijen šarolikim izborom robe, glasovima kupaca i prodavaca i zvonjavom crkvenih zvona, koja povremeno začine sve ostale zvuke. Setila sam se reči Kafkine Milene da ako hoćemo da upoznamo suštinu nekog grada, moramo otići na njegove pijace, jer je na pijacama život sam.

Nisam mu poslala poruku, ako je pijaca metonimija života, bila sam sigurna da ćemo naleteti jedno na drugo. Tako je i bilo. Gvirnula sam mu u kesu i oduševljeno primetila da zna da razlikuje vrste parika dok mi je on objašnjavao koje su za šta dobre. Ja sam svoje još uvek birala po bojama. Tek da nas ne zarazi svakodnevnica, prošli smo kroz Zmaj Jovinu ulicu i ja sam mu pokazala gde je bila kuća Isidore Sekulić. Osetili smo da nam je jesen za petama i da šapuće recepte za zimnicu. Kako bismo je oterali, seli smo u nekadašnji Rakija a sada Rakija end kafi bar (jer zavisnosti ne treba razdvajati) i naručili kapućino. Gledao je na sat, rekavši da žuri kući da sprema ručak, a ja sam trabunjala o lošim poslovima i rajskim zemljama u kojima su toliko bezbrižni da saobraćajac drži predškolcima časove o prelaženju ulice.

Nismo spomenuli Lauru. Ni Sultana.

 Samo dan pre on mi je poslao Balaševićev citat. Zadivljen, nije znao da je to jedan od najisfuranijih. Kako i bi kad ne spada u tipove koji iste upotrebljavaju kao laku drogu za brzi seks.

 Samo dan pre ja sam prelistavala stranicu sa ženskastim objavama i srcolupanje pravdala povišenom temperaturom.

A gle nas sad. Merimo vreme, a sa njim i reči. Razgovaramo o paprikama, siru i libanskom hlebu koji je bolji od tortilje. Ponašamo se kao zreli i odgovorni ljudi.

I što više razmišljam o tome, sve mi se više čini da zanesenost i nije toliko strašna, čak ni onda kad zaboli. Jer dok je nje, mi nismo izgubili vezu sa detinjstvom. I nije važno što uočavamo smejalice u odrazu na prozorkom staklu i što povremeno prelazim prstima preko čela u iluziji da tako brišem par krivudavih linija.

Dok god je zanesenosti mi smo još uvek ono dvoje koje posmatraju grad sa Brda za razmišljanje, sanjaju velike snove i veruju da mogu pokoriti čitav svet.

Autorka: Dijana Redžić

Fotografija: tumblr.com