15 okt Odlazak

Kad sam izlazila iz tvog stana iza sebe sam ostavila opuške u piksli, kapljice vina po stolu i izgužvani papir sa obavezama. Ispod crnog šešira sam se sakrila za tuđe poglede. Klizim u noć, a sasvim je svejedno da li ću skliznuti u taksi ili u kočije. Svejedno je koji je vek. Svejedno je i koliko je sati bilo te noći.

U opštoj “svejednosti” samo su duše različite.

Duša. Sećaš se šta znači ta reč? Ne, nemoj da uzimaš rečnik i knjiške definicije. Mani me semantike. Pusti nauku. Zaboravi na sve što su ti utuvili u glavu u školi i na fakultetu. Nemoj da filozofiraš. Dušu smo nasledili od neke tamo babe, pa nam kažu “ista ona”. Duša je ono što te boli kad odlaziš, ali ti se ipak ne osvrćeš i nekako teraš po svom. Dušu je ovaj grad sažvakao i pojeo. Duša je ono što sam isprljala. To je  haljina koju nikada ne uspeš da opereš.

Kada sam izlazila iz tvog stana, zaustavio si me i stavio ruku na vrata.

– Jesi li sigurna da želiš stvarno da odeš? – upitao si.

–  Najstvarnije sam sigurna.

– Što se opet duriš? Ajmo po pivo zajedno, pa ćemo sve da rešimo razgovorom.

– Neke stvari se ne rešavaju razgovorom. Rešavaju se ćutanjem.

Kad sam odlazila iz tvog stana, znala sam da nisam ona koja treba da upozna tvoju majku i da pokuša da kuva bolje od nje. Ti nisi onaj koji mrtav pijan treba da mi recituje Lorku. Ne želim više sa tobom da delim burek, pivo, krevet, vreme. Ne želim više sa tobom da delim. Nestani! Izleti kroz prozor. Rastopi se pod noćnim svetiljkama. Izgubi se među slovima usputne priče. Izgubi se…

Odlazim iz tvog stana i ne razmišljam da li sam sanjala ili živela. Ne razmišljam. Ne tražim odgovor, ne postavljam pitanja, samo se prepuštam hodanju.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com