Odlazak

najlakše je kad se ne sećaš da su ruke

koje su dugo živele po tvojim prevojima

bile znojave i hladne. rasle su iz lakata

dugo, nezasite. najlepše je ne sećati se

da su se hranile pigmentima,

mada tužno i mada senovito.

 

lako je: ćutali smo uvek kad bi se

rožnati vrhovi prstiju sudarili u mraku

kada bi pukao nokat trpali smo ga u usta

stezali zube oko prvog zgloba da

delokalizujemo šablon umiranja.

 

i nikad nismo govorili o tome:

reči su fragmenti drugih reči

zaobilaženje smisla

jutarnji ritual i učtiv pozdrav

(što) pluta pluta po sobi

i mresti među trepavicama

 

 

Autor: Srđan Gagić

Fotografije: favim.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.