21 okt Odiseja u večnost

Lokomotiva je ispustila teški huk, pokrenuvši nazaustavljivu kompoziciju života. Siva materija nežno je uplitala uspomene u zaboravljene klobuke čađi koji su snažnim zagrizima odvajali naša lica od sumorne stvarnosti. Pokušavši da uhvatim odraz svoje šake u memljivim kapima, tiho sam pratio njihov pad ka neravninama svojih prstiju, lutajući tako šinama, držeći jezera u procepu svojih dečačkih dlanova. Nebo je te večeri zborilo našim ušima, pruživši priliku beloputom Mesecu da u jezerima mojim, svoje oči zatraži.

Posustajem, lagano.

Jezera stara nakvasiše moja stopala, ispivši poslednje mesečeve obrise, lazurne, poput samih boja u očima minulog Homera. Posegnuvši za uspomenom, koja iz čađi na moja pleća se sjati, suzama svoje dlanove ispunih iznova, čekajući da Mesec na njima zaigra, poput labuda u koritu davnih sećanja.

Lokomotiva, bila je naš mišić, srce koje je žudelo za iskustvom obojenim crnilom uglja i katrana, naša lica, poput pejzaža, smenjivala su se u prozorskim oknima, gubeći nevinost, priklonivši se ožiljcima.

Zora je nečujno molila za oproštaj, milujući ostarele obraze, plačući u naše dlanove. Pridignuvši se, dozvolila je da u njima svoja lica osmotrimo, zaputivši se ka horizontu.

Kompozicija je zanemela, vetar oštro milovao naše pojave, nečujno klizeći niz peron. Nova lica se pojaviše na staklima, otpočinjući put, put u večnost.

Autor: Marko Galić

Fotografije: tumblr.com