26 nov Obračun sa prazninom

Obično kada neko ode iz našeg života za njim ostane praznina baš te veličine kakav je neko bio. Isto je i sa ljudima i sa stvarima. Prostor na kome se nalazio sevne onako ispražnjen sa posebnim slojevima naslaga vremena i uspomena. Otišao si i ostavio prazninu za sobom visoku 1.84 i tešku 78kilograma ( mislim da je toliko bilo u trenutku kada si odlazio, sa tendencijom opadanja, naravno) , crnu, arnautsku, spoljno i suštinski namračenu.

Kuda sa tolikom rupom u sebi?

Pomislih, najbolje da otputujem. Da spakujem stvari, nikome da se ne javim i da odem. Da odem daleko ni sama ne znam koliko. Preko okeana bi bilo idealno, ali za to  se još nisu otvorile prilike (plan je bio da promenim kontinent kada me ostaviš, ali došlo je to brže nego što sam  očekivala, nespremnu me dočeka ovo istresanje iz tvog života).

„Ovo je premali grad, srešćemo se kad – tad, biće to sudar bez zračnih jastuka“
Pakujem se, kupujem kartu do Beograda, jer je to raskršće svih puteva koji vode u begstvo. Odlučujem da na dalje putovanje idem vozom.

Volim vozove jer se klackaju i monotono klaparaju u šine, dovoljno su spori da može da se čita, dovoljno miomirisni da ne zaboravim gde sam i dovoljno zvučni da u ritmu udaraca odzvanja svaka ideja iz podsvesti.

Poranim na Dunav stanicu, od vetra se sklonim u baraku ispod mosta gde smo kamiondžija, skitnica i ja jedini gosti. Ispijam tursku, pardon, domaću kafu, tipkam po tabletu i brišem slike iz prošlosti. Lažem, ne brišem ih, već odvajam u poseban folder, neka ih, neka sećaju na prosle dane. Ulazim u voz. Razočaravam se. Šinobus je. Nema kupea u kome mogu da prisluškujem tuđe živote.

Na stanici u Pančevu ulaze dvojica mišićavih junaka koji svoju snagu koriste praktično. Ubacuju u voz džakove sa kukuruzom i žitom. Odjednom se džak cepa i rasipaju se zrna žita po vozu koja gnjeckaju ispod stopala i žuljaju putnike što žure da izađu ne sledećoj stanici. Gledam i ne znam da li žalim žito ili sebe po kojoj se kotrljaju zrnca što žuljaju. Stižem na odredište.

Dok koračam ispod mosta i posmatram rečni otpad na gomili pokušavam da otpustim nagomilana sećanja, da ih dam na recikliranje ili prosto pustim da potonu.

Prolazi reka, prolaze dani, prolazi jesen i u moru prolaznosti shvatam da  prošlo je i sve što nas vezuje. Čemu onda ova melanholija i tugaljivo, lepljivo osećanje?
Čoveče, skroz si mi sjebao srčanu čakru!

Počinjem da radim vežbe, uzemljujem se, uz india sound tražim balans. Oblačim samo vesele boje, oružam se kamenjem i zovem zvezde u pomoć. „Retrogradni Merkur i Venera u Devici“ , tačno vidim uzrok svog stanja, a još imam i “ Jupitera na ascendentu i Neptuna u petoj kući“, što bih inače u svakom obljesku sunca i odjeku iznutra videla i osećala tebe.

Izbaci to iz sebe! Plači kao svako žensko, jedi nešto slatko, idi u šoping, kazu, provereno pomaže.
Pokušavam da plačem, al’ mi ne ide. Onda jedem slatkiše, drogiram se šećerima, al’ jedini pomak je u centimetrima na struku. Shvatam, lagali su me sve, osim možda za plakanje. Misli, Marija, na nešto tužno, misli na gladne, žedne i prognane, misli na smrt i mučenje. Mislim, al’ neće slavina da se odvrne. Udaram mali prst o krevet, grizem unutrasnjost obraza da zaboli, prečipljujem se na vratima, samo da pokrenem vulkan. Slušaj balde, to je rešenje! Toksični američki filmovi sa bajkama o seći, zaljubljeni parovi u parku. Uzalud.

Sastavljam sebe polako,  parče po parče, ruke sa prozora, trup ispod kreveta, leva noga pred vratima, desna butna kost kod roletne, jetra u levom ćošku, bubreg ispod tepiha, pluća u piksli, srce na kuhinjskom stolu, glava u frižideru, skoro da sam cela, fali još samo tvoj prostor sa tavana. Dowload-ujem ga  matanarativno adujem. Živim sa hendikepom.

Lutam širokim ulicama, gledam ljude kako se smeju, dišem, sada malo dublje,  mislektično brojilo pokazuje trocifreno,  dobro je, napredujem.

Ne javljaš se, tako je i najbolje. Sa pluralie navikavam se na singulariu, još koji dan i singularia tantum. Vraćam se međ’ naše ljude i stara mesta, preživljavam da tamo odlazim sama, preživljavam pitanja o nama i tvoje ruže po mojoj sobi.

„Šest nedelja je potrebno za emocionalno odvezivanje“, prošlo je dva puta toliko.
Prihvatam poziv za otmenu večeru, oblačim novu crnu haljinu i visoke potpetice,  ne vredi tugovati večno.

Mladić uglađen, manirski gospodin. Košulja, sat, 5. sprat, restoran na vrhu Beograda.

Pada sumrak na hotel Moskvu, grad se uspavljuje, počinju da se pale svetiljke na krovovima. Razgovaramo o vinu i njegovoj karijeri, zanimaju me priče, dobro je. Smejemo se, gledamo preko stola, raspravljamo o vegeterijancima dok poručujemo sočni biftek. Zvoni mi telefon, tvoja poruka:  „Jesi u Bg-u?“

Teleće meso koje žvaćem lepi mi se za nepce, koči mi se vilica i borim se sa sobom da zalogaj progutam. Biftek mi zastaje u grlu, celo telo mi treperi, dlanovi mi se znoje, u želudcu kulja lava, sve ključa, „oću d’ umrem“.

– Ko piše? Neko bitan?
– Ma nebitno.

Odgovaram neubedljivo dok lažem i njega i sebe, kao i svaki put kad pričam o tebi.
Odlažem telefon da izbegnem dalju neprijatnost, kiselom vodom gasim vulkan emocija koji iz želudca hoće napolje, zaustavljam ih u grlu i zadržavam koji minut. Nastavljam da slušam o podvizima advokata sa karijerom u usponu, senka njegovog sata odbljeskuje o moja naočarna stakla i kao da govori : “ prošlo je“.

Prošlo je vreme, prošli smo mi, prošla je ljubav, i supa je bljutava kada se podgreje, naruči čorbicu sa mesom, povrće je sveže.

-Hoćeš nešto za desert?
-Može. Neki čokoladni kolač.
(Treba mi nešto sa puno šećera da ponovo osetim sreću.)

Gledam na Beograd koji više ne sija kao pre, i dođe nekako siv i hladan. Nebo nije puno zvezda kao što je bilo kada smo ih brojali zajedno. Ali to vreme je iza nas.

Samo,  molim te, vrati mi moju  ljubav, možda mi zatreba, a tebi šta će, kad je i  ovako sve vreme bila samo moja.

Autorka: Marija Nikolić

Fotografija: weheartit.com