10 okt Obično jutro

Jutro kao i svako drugo. Ustajem, stavljam kafu i palim cigaretu. Proleće je rešilo da doda malo boja. Kiša se sakrila u juče, a danas… danas sunce sija jače nego leti. Ili mi se samo čini…jer ga nije bilo predugo u ovom gradu. Skuvala sam kafu i po inerciji sam sela za svoj pisaći sto prepun papira. Uključujem kompjuter. Proveravam svoje članke, čitanost i komentare. Istog trena se trudim da zaboravim na negativnu kritiku. Sebi dajem par minuta da uživam u pohvalama i lovorikama kojima me obasipaju stranci. Kad završim sa ovim ritualom, proveravam elektronsku poštu. Nailazim na pismo koje mi je poslala urednica. Želi da uradi intervju sa mnom i da me „smesti“ u neku rubriku o talentima. Pitanja na koja treba da odgovorim nagone me na smeh. Ima tu svega – od inspiracije do budućnosti mladih autora.

Ne smatram da sam ubogi i neshvaćeni umetnik, još manje talenat. Pisanje nije moj dar. Pisanje je moja nasušna potreba. Prvo pišem, onda jedem, eventulano popijem malo vode i na kraju možda zaspim. Inspiracija…razmišljam…Šta je inspiracija? Gospođa koja te poseti ili te ne poseti. Gospođa za kojom čezneš ili je dozivaš. Inspiracija je Pariz, reka, talas, kamen, nova knjiga. Inspiracija je hrapavi glas Džonija Štulića. Inspiracija je vetar. Inspiracija je groblje na kom spava moj otac. Inspiracija je smrt.

Moj prvi tekst – čista patetika! Priča o maslačku, koja je osvojila nagradu. Priznajem, napisala sam je na nagovor učiteljice. Sećam se, nagrada je stigla u vidu mnogo knjiga za našu školsku biblioteku. Postala sam heroina. Svi su govorili o mom maslačku, koji je nastao na silu. Sećam se, dva prsta uvučeno, poštuj pravopis, razmišljaj i poentiraj tako što ćeš „osvojiti“ nekog tamo svojom poukom. Bila sam prinuđena da izmislim i maslačak i pouku… Ali, eto…Svi su ga voleli…

Poslednje pitanje u intervjuu je bilo: „Kako vidim sebe za deset godina i šta bih poručila mladim piscima?“ Deset godina i mladi pisci – zanimljiv spoj… Spoj koji možda nema budućnost. Čemu da se nada taj ubogi mladi pisac?

Setih se jedne književne večeri u prestonici. Okupili su se mladi pisci iz regiona. Ponosno su čitali svoje tekstove i zahvaljivali su se zbog aplauza. Ponosno su čitali mračne tekstove, taloge svojih neostvarenih želja, ratova, propalih brakova, potonulih brodova i društva koje ne zna gde je krenulo. Nisam izašla da pročitam svoj rad. Bilo me je sramota, zbog svog optimizma. Bilo me je sramota što sam dobila nagradu za beli tekst naspram svih tih crnih. Bilo me je sramota…

Brišem odgovore koje sam želela da prosledim urednici. Ovog puta okrećem novi list. Dosta je bilo glume! Zaboraviću priču o maslačku!

„Draga urednice,

Ja sam još uvek pisac u nastajanju. Nema tu talenta.“

S poštovanjem,

Tijana Banović

Autorka: Tijana Banović

Izvor fotografija: Tijana Banović, favim.com