30 jul Obećana zemlja

Jul 2014. Beograd

Selidba u Švajcarsku. Tog leta je diplomirala, a ovaj put za nju je bio ispunjenje nedosanjanog sna. Bila je šarmantna, elokventna, snalažljiva i nije se ni najmanje bojala skoka u nepoznato.

Rekli su joj da je to obećana zemlja, i da se odande, u “Srbiju među šljivama“, vraćaju samo oni sa dijagnozom. Rekli su joj da batali patriotizam, da je on izašao odavno iz mode.

“Kad jednom osetiš šta je životni standard vredan ljudskog dostojanstva, shvatićeš da po koji nostalgičan, loš dan, nije previsoka cena. Tvoj život, počeće da liči na one iz magazina: uredno dvorište, stilski nameštaj, letovanje na Bodenskom jezeru, zimovanje na Alpima. Umesto da krpiš život od prvog do prvog, tvoja najveća dilema biće da li da provedeš vikend na Rajninim vodopadima, ili pak na nekom drugom rajskom mestu.

Zavolećeš reciklažu, tačnost, organizaciju, a na online emocije ćeš se vremenom naviknuti. Biće to ljubav na prvu kockicu čokolade!”

Sela je na kofer i jedva ga zakopčala, a višak stvari je nije brinuo. Oči su joj bile poluvlažne jer ono što je zaista htela da ponese, nije moglo biti spakovano.

Želela je da pamti nedelje, kojima se uz zveckanje pribora za jelo i vazda originalan radio S, čuo i glasan smeh roditelja i sestre.

Poseban kofer je želela za najbolje prijatelje, porodicu koju je sama izabrala. Kad kažem najbolje, mislim na one koji vas vole u svim izdanjima: razuzdanim, mirnim, besnim, luckastim. To je nivo prijateljstva gde ti taj neko ne dopušta da se daviš, nego donese sladoled u 2 noću i na vratima kaže “U ovome smo zajedno, mala!“

Zatvorila je vrata svoje sobe, a u glavi su joj još dugo zvonile reči koje joj je mama uputila na rastanku:

Znaš, šta god da ti život tamo donese, nikad ne zaboravi biti čovek.”

Jul 2016. Luzern

Draga mama, konačno sam dobila posao u struci!

Plata je pristojna, ali i dalje mogu samo da maštam o slobodnim vikendima, luksuznim letovanjima i zimovanjima.

Stan mi je skockan, dopao bi ti se! Samo, i dalje mi je pomalo čudno kada me na kraju dana umesto živog glasa, dočeka fotografija sa vašim licima.

Mama, nedostaje mi tvoja punjana paprika! Menjala bih sto ovih sireva za jednu tvoju gibanicu!

Grad je divan, ali su ljudi nekako tuđi. Navikla sam izgleda na domaćinsko, srdačno ponašanje naših, pa mi ovo rezervisano, robot ponašanje, izgleda pomalo nedokucano. (čast izuzecima)

Ne bih da ti zvučim patetično, ali za mene nema veće sreće nego kada slučajno naletim na nekog našeg. Njihove priče su univerzum u malom pakovanju.

Pejzaži su ovde nestvarno lepi, ali ti mogu reći da za njima ne zaostaju mnogo Tara, Zlatibor, Uvac, Đerdap i Fruška Gora. Trava k’o trava, samo što ova njihova ima znatno jači standard.

Šaljem ti i fotke uz mail, pa se uveri i sama iz priloženog.

Znaš, još nisam navikla na online emocije. Lagali su da je lako.

Lagali su da ću zavoleti tačnost, zdravo je ponekad zakasniti na sastanak pet minuta.

Lagali su da će mi se dopasti reciklaža, ko normalan gotivi sortiranje smeća u četiri kante?

Lagali su i za organizaciju, nekad je tako dobro samo ležati u krevetu i slušati zvuk vetra.

Izgleda da obećana zemlja obećava sve, osim osećaja da u njoj pripadaš.

Uzgred, nisam gladna, dovoljno spavam, i čuvam se promaje!

Zagrli čvrsto sve kući!

Voli vas vaše spadalo, Milica.

Autorka: Milica Marijanović

Fotografija: tumblr.com