O zemlji iza duge i čarobnim starkama

Nema mesta kao što je dom –  reče Doroti i lupi petama svojih čarobnih cipelica. Ma bio to i Kanzas u središtu uragana – skratili su u montaži.

Moje starke nisu bile jednako efikasne u punoj šesnaestici, ali su imale isto odredište tog prvog hladnog novembra u Beogradu. Navršavala se sedma godina našeg boravka u ovom Smaragdnom gradu, zelenom od reka i prvih studentskih uspomena. Niz Zelenjak je vodila kaldrma žuta od naših masivnih kofera i jedan olujni Kanzas vijorio je dugo u mislima pred polazak. Veliki Oz je telefonirao da proveri je li sve spremno za povratak kući kada smo ušle u autobus.

Nema mesta kao što je dom – moja Doroti me gurka sa sedišta pored. Iako dve godine mlađa, Ivana je prava starija sestra. Starija za čitavih dvesta kilometara do Kruševca. Gledam ta dva krupna, topla oka, koja su već tamo, jednako nepromočiva i s’ one strane duge.

Tijana

Ali gde je dom, Doroti – zna već ona šta se kuva u meni i očas od Doroti postaje Veštica spremna da pogleda u taj kazan. Na trenutak zastaje, kao da bira najbolji začin za svoj magični recept, a onda počinje, sigurna u dejstvo svojih čini:

E, pa vidiš, moja veštičija sestro, dom je svuda. Isto je i s’ one strane duge. I u Kanzasu ćeš ti naći svog Strašljivog Lava. Nećeš mimoići ni Limenog Drvoseču, mada te svojom cenjenom metlom zaklinjem da se bar takvog ubuduće držiš podalje. Osim ako želiš da ti cela veza ponovo padne na glavu.  A o strašilima bez mozga i letećim babunima imaćeš već prilika da se i sama uveriš čim sletimo.

Najzad – dodaje moja veštica sa toplog juga – ako se baš toliko zaželiš svog zelenog grada, lupi malo tim starkama. Ništa nije tako daleko. Osim u bajkama – namiguje – tamo bi i tvoj Limeni Drvoseča dobio srce.

Autorka: Sandra Maksimović

Fotografije: Tijana Banović, blogspot.com