30 avg O VETRU

Postoje noći kada duva Taj vetar
Ne znam mu ime ali ga uvek sa nestrpljenjem čekam,
sa osmehom dočekam
sa tugom ispratim

Zapalim pljugu i osetim mir u sebi
Mirise godišnjih doba,
Mladosti,
Lomova
Potrošenih godina
Progutanog otrova
Poraza i pobeda
Bez grama napetosti
Bez grama straha
Uvek osetim kada dolazi,
Kada postaje,
Kada nastaje
Kada prestaje
Kada nestaje

Rešio sam da ulovim Taj vetar.
Da postane samo moj.
Božiji dar za jednog Klošara.
Košava
Šašava
Lepršava
Blještava

Sakrio sam se na krov Grada
I čekao pravi trenutak da mu priđem sa leđa, onesvestim, vežem i pobegnem sa njim.

Pojavio se.
Počeo je sa svojim plesom.
Znao sam da je On!
Opet je probudio najlepša i najčistija osećanja u meni.
Izvadio sam palicu, opaučio ga po glavi , okrenuo se pa sam ga odalamio još jednom
samo još jednom
još jednom
još jednom
još…

Dobro sam ga vezao, ubacio u džak i otrčao.
Mesec je obasjavao moje lice dok sam skakao sa krova na krov, poput Petra Pana.

Odvezao sam vreću a vetar je beživotno ležao
Osetio sam poslednje daške talasa.
Odjednom – smirilo se sve.
Tih i miran vazduh,
bez krivih… Ravna linija.

,,Bože – ubio sam vetar i sva najlepša osećanja u meni, nikada ih više neću doživeti“, pomislio sam, zapalio cigaru i otišao na pivo.

Autor: Nenad Baraković

Fotografija: weheartit.com