16 okt O nedosanjanim saksofonistima

Tako kad se upoznam sa nekim, nikad mu odmah ne zapamtim ime. Još ako mi se baš svidi, ne zapamtim mu ni lik. Njegovog lika se ne sećam, znači svideo mi se.

Prepun kafić i mesta nema. Marks i ja tražimo pogledom nešto slobodno, mada nema vajde. Kao i uvek vučem ogromnu torbu i neku kesu pride, pa razmišljam šta ću sad sa tim. Vidim Marksa kako priča sa nekim. Karirana košulja, podvrnuti rukavi, torba preko ramena, brada od par dana i hipsterske naočare za vid. Od Marksa koji nas upoznaje čula sam da je saksofonista. Kad se predstavio, rekao je da je klarinetista. Ali svira saksofon. I tu – fleš. Kad sam bila mlađa, uvek sam imala neki trip da nađem dečka slikara, da živimo negde u nekom potkrovlju i da se tako mažemo bojama po ceo bogovetni dan, slušajući rokenrol. E a onda sam otkrila Majlsa. Sav taj predivni džez. I onda sam počela da volim saksofon. I sliku sebe sa saksofonistom. Tako da čim je rekao da je saksofonista, već sam imala slike u glavi. Slike kao iz nemog filma, kad se čuje samo premotavanje trake, slika koja je u izmaglici, sa sve crtama od blagog oštećenja i onim krugom, takozvanim „opuškom od cigarete“ u gornjem desnom uglu filma.

Pet ujutru, potkrovlje. Budimo se, ne znamo zbog čega. Zbog čega bi se neko budio u pet ujutru? Ne ustajemo, jer ako ustanemo, neophodno je napraviti kafu. Kafa, sama po sebi, je neophodna. Ne vidim ga celog, samo u obrisima. Vidim ga kako trlja oči, ispušta uzdah. Gleda me i nešto priča sebi u bradu, mrmlja, bunovan. U potrazi je za cigaretama, puši Drinu bez filtera. Vrlo često mu ukradem koju jer me podsećaju na džoint. Protežem se jer znam da ga to loži. Prevlači svojim palcem duž moje ruke, počevši od spoljne strane malića i završava crtu negde kod kuka. Uzima saksofon i kreće „Blue in green“. Polako se sve više pojačava svetlost, ali sunca nema. Danima bih ostala u tom potkrovlju i vrtela tih nekoliko minuta, eto, koliko traje pesma. Ustajem, oblačim njegovu belu košulju. Kliše, ali stvarno nosi belu košulju. Otplešem do kuhinje kako bih skuvala kafu. Kuvam kafu u ritmu saksofona, u ritmu potkrovlja, u ritmu plavog i zelenog. Kafu služim u crnoj šolji. Crno u crnom. Isparava vruća kafa, napolju je plavo i zeleno, čuje se plavo i zeleno, on ostavlja saksofon uzima prvo gutljaj kafe, pa mene. Pamtim mu vene na ruci. One divne vene, što iskoče na spoljnjoj strani, pa postanu upečatljive.

Išla bih ko zna koliko daleko. Dalje od vena! Da me u tom trenutku nije pozvao Marks koji je našao mesto u prepunom kafiću i zove me da dođem.

Autorka: Marija Miladinović

Fotografije: favim.com