O narodu i nekim ljudima

 

Uvek pokušavam da pogodim koju će pesmu sledeću pustiti na radiju. Nekad i uspem. To ja proveravam koliko mogu da dobijem računajući samo na sreću… Nije čak ni pola-pola. Naravno, na moju štetu.

A večeras su pustili nešto što dugo nisam čula.

“Zamisli ja sam ti, otvaram oči i kažem…

…odlazim…”

Milan se šetao kroz poeziju, tonove, muziku.Onako kako se ti i ja nikada nećemo šetati. Zajedno. Nikuda. Ni kuda.

Kiš govori i dalje u ovoj sobi.

Nisu to knjige. To su ljudi. To ideš s nekim koga nikad nisi sreo.A drži te za ruku.I lomi ti srce. Lom kome se raduješ.

Svi oni koji su te napojili vodom. U pustinji čije jedine oaze postaju biografije ljudi koji žele da porastu.

Buka i bes svuda oko nas.

I uzalud je da poklapaš uši šupljim rukama. Bolje da pokušaš da se uklopiš. Samo će tebi biti teško. A svet može i bez tebe. Slušaj druge šta ti kažu. Oni već sve znaju. Prošlo je vreme romantizma. Individue ne postoje. Samo svrhoviti kolektivizam. I onda nema te vode preko koje ćeš se setiti da si bio žedan. Dok te vode. Čak si i zaboravio da misliš. Zašto bi? Tako bi možda imao čudne prohteve. A oni znaju šta je dobro za tebe. Nova komuna. Nova deca cveća. Šarenilo svuda. Senzacija. Spektakl.

Cirkus više ne gostuje. Cirkus kao domaći teren. Gde si ti gost.

Kao što vidiš, više nema “svoj na svome”. Više nema “svoj”.

 

mislim_blacksheep.rs

 

Samo se još nekad skupimo i pijemo pivo u našem parku. Za bolje nismo.

A možda i nema bolje..

Tražim veliki odgovor.

I jednog dana si star.

Kad izađeš napolje, vrlo je bitno šta ćeš da obučeš.I obuješ. I najvažnije. Da izgledaš kao da te ništa ne boli.Kao da je svejedno.To je jedino što nije svejedno.

Kad bi trebalo da napišem posvetu verovatno bih je napisala Kišu.

Hvala što si me naučioda pod gorkim talogom iskustva ipak postoji eolska harfa. Koja svira.

Nekad me sve to podseća na onog čoveka što je uzimao život kao vino.

Prvo ga omiriše. Pa onda gutljaj po gutljaj. Nikad novi pre nego što se istroše sva čula. Tek tad. Nova, a ista slast. Slast života.

Ali nešto ga jede.

Voleo bi da ima dece.

Ili makar jedno.

Ne zato što bi imao šta da mu ostavi.

Nego, eto..

Da ga neko isprati.

U ovoj sobi.

Sve me tera da progonim samu sebe.

U ovoj sobi.

Koga ću sanjati noćas?

I šta ako bude kasno kad se probudim..?

Šta ću želeti, ako išta budem želela sutra?

Možda “samo obične reči… da me vrate u život… i da znam da te imam..”

 

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com

Nema komentara

Ostavi komentar