20 feb O ćutanju jedne ovce

Ovog februara je stiglo proleće. Dvadeset stepeni, puni beogradski kafići, grad koji miriše na zapršku i „Chanel 5”. Posle epizode „tornado u Beogradu”, odlučila sam da izađem iz kuće i da ošacujem šta se događa sa one strane zida. Prijalo mi je što nema vetra. Nisam obraćala pažnju na njegovu jačinu i pravac. Bila sam fokusirana na jedra. Sve ostalo je horizont i umetnička sloboda.

Mirisalo je na proleće. Na novi početak. Na svadbu ispred Crkve Svetog Marka. Na Tašmajdanski park po kom vrište klinci. Oni mlađi su navukli jakne do pupka, a penzioneri i dalje furaju šalove, rukavice i karirane cegere. Neki prolaznici su zaboravili da se smeju. Drugi se drže za ruke. Sedam na klupu i krećem da uživam u svom ćutanju (negde sam pročitala da i kad rešiš da ćutiš, treba i tada da imaš o čemu da ćutiš). Ćutala sam o putovanju i Blacksheep-u. Ili, vremenski – o danu koji me čeka za dve nedelje, odnosno o proteklih 140 dana.

Francuska je moja zemlja iz filma. Onog trenutka kada kročim na tlo, krene plejlista u glavi – Amelija Pulen i Edit Pjaf. Nekada su klišei dobri. Poseban ritam celoj priči doda boja Nikolininog smeha. Da nje nema, nikada ne bih priznala da plavuše mogu da budu lepe i kad postanu brinete. Da rukometašice imaju dobre noge. Niko me ne bi naterao da probam neko uvrnuto meksičko voće, buđav sir i kengurovo meso. I dalje bih mislila da je macaron – slatka „pljeskavica u boji”. Verovala bih da se prijateljstvo izgubi kad neko zakorači preko. U suštini, ono se gradi i postaje jače, jer Bog stvori Skajp i Fejsbuk. I ove godine razmišljam šta da joj odnesem pored jogurta, plazme, kajmaka i neke dobre knjige. Čega je željna? Mislim i ćutim…

Prvi put ostavljam „ovcu i stado” na dve nedelje. Imam insajdere, neka zaduženja su već podeljena. Srbijanka će dobiti bič za ne daj bože. 🙂 Aska će ovog puta morati da igra i za vukove i za stado. Razmišljam o zajednici ljudi koja sebe stvara kroz nove tekstove. Sećam se svake reči prvog komentara koji je stigao. Prve priče. Sreće u malim koracima. Novih ljudi koje mi je doneo internet. Tu su konstruktivne kritike, ali i oni koji internet koriste za lečenje sopstvenih frustracija.

Jednom mi je neko napisao pitanje: „Hej, kako je kod vas u bekstejdžu?” Nekada podseća na pesmicu o drugarstvu Branka Kockice. Upoznali su se nepoznati. Zbližili su se slični i različiti. Mali pisali o velikim stvarima. Izmamili smo osmehe i suze. Povezani kao hipi komuna. Izdržljivost, trud, rad. Onda dođe period kad nema tekstova. Kad neko odustane. Kad mi zarđaju prsti. Kad ne mogu da povežem dve rečenice. Kad me mrzi. Kad bih da spavam. Kad oborim sopstveni sajt. Kad me iznervira negativan komentar. Kad nađem slovnu grešku. Kad nađem grešku. Kad ne razumem.

Sa ovčicom svi učimo, svi se vežbamo. Ljudski je grešiti! Jednom neko reče da se iz pogrešnih odluka rode dobre stvari. Verujem u dobre stvari, energiju, vibracije, reči. U sve što je dobro. Zbog Maretovih tekstova sam odgledala neke hardkor filmove. Zbog Julije sam shvatila da je okej da posle tačke dođe malo slovo i da je sa „saksofonom moguće voditi ljubav, ukoliko pitate muziku”. Gospođa Čalić i gospodin Antić su me naterali da zavolim poeziju. Sada se „vozim iskričavim šinama po koloseku ludila” i znam da nije slučajno „što se jedan deo olovke kojom pišeš zove srce”. Srbijanka je dokazala da postoji život u P. ukoliko ga živite van serija, rijalitija i plota i ukoliko vas Žmu inspiriše. Andrija Jocić me svaki put ošamari svojim tekstom, jer „ili igraš ili si izigran”. Đu zna da pisanje raste, da je papirna knjiga bolja od e-knjige. Knjiga miriše, koliko god da je stara! Amin! Zbog Ivanovih tekstova o vežbama mi svaki put presedne čokoladica posle ponoći. Sa Majinim tekstovima sam proputovala pola sveta i saznala da je moguće otići do Trsta zbog kafe i arhitekture, a ne zbog šopinga. Pročitala sam mnogo Stepijevih razglednica i shvatila sam da stvarno ne postoji razlika između muškaraca i žena. Sem one „da žene lepše mirišu”. Kroz Biljine reči se prelama toplina očiju i duše. Volim Sanjine tekstove u kojima barem jedan književni lik preživi na kraju. Tada se „iznenadi” moj horizont očekivanja. Da nema Hristine, nikada ne bih znala koliko je teško voleti crveno i biti crven, a tufnast. Mira je dokazala da postoji život posle Andrića i Selimovića. Da će takve knjige još neko napisati. Anela me vrati u detinjstvo, a Marko Šućur u realnost. I dalje razmišljam o romskom paru u kupeu, o onome što donosi sutra. Ili ne donosi. Tanja Spasojević mi nije donela pravu bosansku pitu kada je dolazila, ali mi je dokazala da je moguće voleti Henrija VIII, a ne izgubiti glavu. Dok sam se vozikala na Aleksandrinom biciklu, shvatila sam da nisam jedina koja „zvuči matoro” kad reši da piše o „instant generaciji”. Sa Marinom osetim emociju koju nosi tango, iako imam dve leve noge. Sanjam kako sa nekim razmenjujem ružu. Da nema Marije Ignjatović, ne bi bilo ni rubrike o modi. Ne bih iznela haljinu od svile, a da se ne isflekam. Mislila bih da je stilizovanje dar, a ne nauka. 🙂 Tanja Miljević „okreće ringišpil u mojoj glavi”. Sandra me osvaja svojom fantastikom. Nataša me nagoni da sednem na njenu „klupu”. Daretovi „fragmenti”, želja da upoznam Goksa, opijenost psovkama i pitanje: Da li smo svi mi pomalo klovnovi? Da nema Galića i Kristine, verovala bih da su Ficdžeraldovi misaona imenica 21. veka. Marija Voštić mi je pokazala kako da promenim svoju sudbinu, dok u rukama držim čičak i suncokret. „Ne lažem, bajke mi!” I sve ove reči ne bi bile potpune, da ih svojim fotografijama ne proprate Nenad, Lejdi i Žena Zmaj, da im lektorke Maja i Maja ne „udare glanc”. Da nema Anetinog: „Sutra ćemo zajedno!”

Ustajem sa klupe. Dosta sam „ćutala”.

 Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com