30 nov Novembarski valcer

U polusenci ulične svetiljke mladić u teškom crnom kaputu sa starom gitarom počinje da svira meni dobru poznatu melodiju.

Ritam ulazi kroz otvoren prozor moje sobe na prvom spratu.

Zastajem i osluškujem.

Koenov «Take This Waltz».

Spuštam vrelu kafu na sto pored prozora i sedam na parket.

Letnje uspomene zaglavljene su mi u grlu i ne dozvoljavaju mi da duboko udahnem studeni novembarski vazduh.

Prepuštam se prošlim mesecima i razmišljanju bez mogućnosti delanja.

*

«Hajdemo na jug!», uskliknuo je.

Sa osmehom smo otišli do autobuske stanice i tražili prvu kartu ka jugu.

Imali smo para samo za povratnu do Lajkovca.

U Lajkovcu besnela je oluja.

Utrčali smo u prvu kafanu sa crveno-belim stolnjacima.

U vazduhu se mešala aroma teškog mirisa duvana i prosutog alkohola, a mi smo se osećali sigurnima.

Podelili smo čašu mleka, koju su nam poklonili, jer nisu znali kako da nam je naplate.

Osećali smo da nas vole i da brinu o nama.

I nije postojalo mesto na svetu gde bih radije bila no tamo – u toj staroj kafani.

*

Sećam se i sledeće oluje.

Zatekla nas je u Beogradu.

Sedeo je na podu i pisao, tiho izgovarajući: «… ali fizička snaga zanemarljiva je naspram one koju nosiš u sebi… snaga ne dolazi iz fizičkih kapaciteta…», dok sam ja razgledala njegove visoke police sa pločama, koje su čuvale gomile najrazličitije muzike sortirane po žanru i godini objavljivanja.

Jedino Koen bio je uvek u gramofonu.
Svaki dan otpočinjao je sa Koenom koji bi uz našu jutarnju kafu otplesao svoj valcer.

*

Posmatrala sam ga kao što dete posmatra novu i sjajnu igračku.

Upijala sam svaku njegovu reč.

Njegov glas ispunjavao je svaku prostoriju u kojoj bismo se našli.

Sećam se kada je reči bilo sve manje.

Tih dana pisanjem ubijao je tišinu među nama.

*

Pokušavam da razbijem tok misli i bacam ih kroz prozor, ali one se odbijaju o mladićevu gitaru i uvlače me u vrtlog iznova i iznova.

Večeras, prepuštena sam Koenu i palilulskom ambijentu.

*

Sećam se kada su naši budući poduhvati utihnuli i kada su počeli da ga umaraju detalji naše svakodnevnice.

Ponižavala sam se ubeđujući ga da nije sve onako kako zamišljamo da će biti.

Govorila sam mu da nas budućnost zove i da treba da joj se prilagodimo.

Smejala sam se što mu držim propovedi.

Ali lice koje mi je uzvraćalo pogled nije bilo nasmejano.

*

Otišle su u nepovrat mučne, duge večeri, pre nego što je jednog jutra razgrnuo tešku zavesu da pusti unutra prvu jutarnju svetlost i rastera mrak koji nas je gušio.

Pakovao je torbe i kofere, a ja sam samo razmišljala kako da i sebe spakujem u jedan od tih kofera i pođem sa njim ponovo na jug.

Među nama plutala je nepodnošljiva tišina.

U ušima mi je odzvanjalo lupanje mog srca.

Tam tam, tam tam, tam tam.

Ne idi, ne idi, ne idi.

*

Narednih nedelja Koen je svaki dan nosio svoju plavu kabanicu kroz moj stan i neprestano plesao svoj valcer.

Tih dana neprestano sam pila kafu i jela mandarine.

*

Kafa.

Otpijam gutljaj već ledenog, gorkog napitka kojizaustavljatornado u mojoj glavi.

Napolju je tišina.

U polusenci svetiljke čupavi beli pas njuška opalo lišće.

Muzika je davno prestala.

*

Pola sata je do ponoći.

Trebalo je da krenem.

Neki novi ljudi čekaju me da pijemo do jutra i slavimo još jedan izlazak iz noći.

Radovaću se sa njima ovoj zimi.

Prošloj nisam.

Autorka: Marina Prohaska

Fotografija: pinterst.com