06 nov Novembar

Novembar ne miriše na smrt. Poslednjih meseci sam samo o njoj razmišljao. Od one hladne majske noći kada sam sanjao da mi je u utrobi oslobođeno trinaest obada. Od tada samo razmišljam čemu ta numerološka prljavština. Trinaest je broj kojim se ne opisuje krug. To je broj sa ostatkom. Greška u računanju. Nijedan zadatak iz školskih zbirki ne bi trebalo da se završava rešenjem sa tim ogavnim, gubavim, štrkljastim brojem.

Jesi li nekada osetila obade u stomaku? Ni ne znaš do kojih dubina oni mogu da te podsete na prazninu. A te dubine u snovima postaju još nerazumljivije, mračnije i besmislenije. Nisam se probudio zbog tih letećih pacovština u sebi, već zbog straha od simbolike. Onog iskonskog, pradedovskog straha od uroka, simbola i izuzetaka. Posebnost nije prolazila dobro u mom plemenu. Inokosni smo ti mi. Tuđini jedni drugima, a zajedno povezani degenerativnom strepnjom od nemušte heraldike pristižućih nepogoda. Već sam izlazeći iz sna, potpuno svestan da sanjam, želeći da uhvatim čvrsto za bedra onaj tren, kada najednom sve tako bude jednostavno jasno, kao nacrtano dečijom rukom- rešenje koje beži smislu, jer smisao ne mora uvek biti smislen nama, na jednom kraju štapa- grčio celo telu u nečemu što je moralo budnima izgledati kao mučko pretakanje orgazmične drhtavice u smrtonosan ropac. Upinjao sam poslednje atome sna da razaznam tu predskazivačku galamu zujenja debelih krila, jer sam znao da ako to ne budem uradio tada u tom naličju života, neću nikada. Probudio sam se zadihan, znojav i sa srcem koje je lupalo hiljadama obrednih ritmova. „Neko me je nekada, pre mnogo vekova, sanjao kako se budim uplašen snom i znao je više od onoga što ja znam“, pomislo sam zanet tribalnim udaranjem pomahnitalog srca.

Sve naredne dane, proveo sam strahujući od svog sna. Nisam otišao do hećima i po hodžin zapis. Ni kod sveštenika za kap svete vode. Kod vračare nisam svraćao, ne samo što nisam imao novca za čast, već i što me je plašilo da će mi sa zastrašujućom tačnošću rastolkovati moju sopstvenu nesvest onim upitnim, promuklim glasom. Nadrilekare sam zaobilazio, bojeći se da ne otvore neku čakru nanizanu duž kičme, a onda iz nje šikne fjord obada. Od sanovnika sam bežao kao od kužnih.

Naravno postojala je mogućnost da sve sanjano nije ništa više do manični odliv mog nesvesnog, sabijenog u malena ostrvca nervnih ćelija. Možda je sve bilo samo kratak spoj, varnica, iskra u sivoj masi.

Sada je novembar i sve zlosutne misli su oterane njegovim magijskim oreolom. Novembar je mesec rađanja, a ne umiranja. U njemu sve miriše na ženske grudi. Na đevrek posut susamom. Na čaj od lipe.

Znam sigurno da neću umreti u novembru. Bar dok ne odgonetnem onaj san i tebe na javi.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: favim.com