11 jul Not via Facebook

“Kada jednom obrišete ovaj razgovor, nema povratka.”
Kako to ozbiljno zvuči, pomislila je; a ustvari je obično brisanje razgovora na Fejsbuku. I uvek se sledi kada treba da obriše njihov razgovor. Gotova da zaplače.

Da se tako lako briše razgovor iz glave, srca, pamćenja.

Koliko bi poruka imala da ih nikada nije poslala u nepovrat jednim klikom??? Pa sigurno za roman na stotinak strana.
Bila bi to antologija budalaština, izjava ljubavi, poslatih linkova ka ljubavnim pesmama na Jutjubu, nekad prepucavanja, razgovora o omiljenoj muzici, filmu ili poslu.
Razgovora o prošlosti i razgovora o budućnosti. Dvoje ljudi koji se retko sreću u stvarnosti, jer tako život udesi.

Dođavola, mora da ode da ga još jednom vidi. Da mu odnese neko voće, pošto je bolestan. I pravi društvo. Uživo. Da pričaju dugo, ali ušuškani jedno kraj drugog, uz svetlost tv-a, ne ekrana sa otvorenim Fejsbukom. Da provedu jedno obično veče, stvarno gledajući film zajedno, o čemu pričaju i previše dugo.

Poziva autobusku stanicu da proveri da li bus još uvek ide u poznato vreme. Da. Bio to znak ili ne, kreće. Nada se da neće zakasniti.
Pakuje torbu na brzinu i seda u autobus, kao i uvek, do prozora. Neće mu nista reći dok ne bude ispred njegovog stana. A onda ce uslediti kratka poruka na Fejsbuku, mada nimalo romantična ili neobavezna kakva obično bude. Razmišlja o njemu, naslonjena na okno mutno od starih tragova kapljica. Prolazi kraj njevog rodnog mesta, gleda seosku crkvu koja se nazire u daljini. Pada joj na pamet nešto, što mu nikad nece reći. Jer je dovoljno smešna sama sebi.

Stiže u velegrad i pre nego sto bude svesna toga. Pre kraja dana i pre mraka.Ulazi u autobus i gura se kroz uobičajenu masu, neuobičajeno sluđena i van sebe. Verovatno izgleda kao potpuna ludača. Ali nekako je baš briga za to. Za njega, ona ima najlepšu kosu na svetu i oprostiće joj što nije našminkana, crvena od uzbuđenja. Razmišlja da li da mu se javi, ali ipak čeka još malo. Uzbuđenje u njoj veličine je kosmosa. A sta ako nije kod kuće..? Ma, biće. Ako ne bude, nikom nista. Čekaće dok ne bude isuviše kasno, a ako ne dođe… Neće ni znati da je stvarno bila tu.

Posle vožnje gradskim prevozom koja joj traje čitavu večnost, stiže na svoje odredište. Još dve ulice. Jos dva minuta do njega, a da nisu snovi.
Skoro da može da oseti njegov miris još na ulici kojom se svakog dana kreće; da čuje njegove korake do auta ili Maksija. Hm, kad je već tu, da uzme neko voće za njega. Čisto kao izgovor.
Dok čeka u redu na brzoj kasi, šalje mu kratku poruku. Message sent via Facebook. Seen.
Na ulazu zgrade pojavljuje se, iznenađen, ali nasmejan. Odmahuje glavom od neverice i smeši se. Ćuti. Otvara teška vrata. Zatvaraju se za njim uz prasak. Ona nista ne čuje. On ne veruje. Stoji ispred nje. Ne veruju oboje. Gledaju se. Smeše. Ne zna se ko brže diše.
Tu je, na korak od nje. Miriše poznato. Pruža ruke ka njemu, da ga dodirne. Sekund kasnije, grli ga.
Počinje kiša, ali više nije važno. Zapravo, sve je kao na filmu. Kako bez kiše, u tom trenutku.
Ovoga puta razgovor je izostavljen, jer ga je bilo i previše. Samo iskrene, gole emocije dve srodne duše koje su se predugo opirale jedna drugoj. Samo osećaji i zvuci kiše koji dobuje po njenoj kesi sa citrusima, naslonjenu na njegova leđa, jer ga obavija rukama.
„Donela sam ti voće. Grejpfrut i limun.“ – rekla je.
Message sent. And instantly received. Not via Facebook.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com