Čekao sam je strpljivo i gledao levo, pa desno. I tako naizmenično nekoliko puta. Rekla je da ne voli kada ljudi kasne. A kasnila je. Govorio sam sebi da je to samo tri, četiri minuta. Možda se zadržala na semaforu, možda je srela nekoga koga poznaje. Pa ljudi se često zapričaju na ulici! Razmišljao sam o tome kako će možda ponovo pasti kiša. Celoga dana su se oblaci međusobno sudarali. A onda se pojavila. Sva u crnom, kao senka. Koračala je nežno, ali svaki njen korak čvrsto je prijanjao na zemlju pre nego što bi se opet njeno stopalo otrglo od njega. Preko interneta je delovala jako strogo. Ali sam se nadao da je to samo predstava za druge. Navijao sam da se pronađemo negde između nežnosti i hrabrosti, na pola puta barem, do ljubavi i nade.

Kada je prišla nije odmah rekla svoje ime, već se nasmejala i izvinila zato što kasni. Od tada, svaki minut bez nje trajao je kao večnost. A svojim osmehom i energijom obojila je moj mračni svet. Sa njom sam bio ono što jesam, ali u sebi sam i dalje nosio crni deo svoje duše. Mislim da sam se bojao i tada, kada sam je prvi put sreo da će me odati neki pogled, da ću se zamisliti i da će ona pročitati neku tugu u meni. Ali ona je bila tako neposredna, zanimljiva i vrcava. Pred njom sam ostavio otvorena vrata, odškrinuta na pola. A ona, ona je celu sebe stavila pred moje plave oči. Smejala se iskreno, glasno. Bila je više devojčica nego žena. I sva na note, pisala je novu muziku za moj život.Gledao sam je, upijao svaku njenu boru smejalicu. Poželeo sam da ona ostane zauvek, tako nasmejana i luckasta. Ali sam se užasno plašio da ću ubiti to u njoj. Plašio sam se da ću uneti tugu u njen svet. Naša dva sveta, obojena različito mogla bi napraviti katastrofu kada bi se sudarila. A ja to sebi nikako ne bi mogao da oprostim.

Njena spontanost me je osvajala, i nije se trudila da mi se dopadne a već mi se dopala. Spustio sam ruku na njeno rame, a ona je nežno prvo prstima a onda i celom šakom dodirnula moju šaku. Pogledala me je milo, tražeći odobrenje u mom pogledu, a onda se približila ka meni. Jače je stisla moju ruku, i utonula u polu zagrljaj. Pomislio sam u tom trenutku koliko je željna ljubavi a u isto vreme puna nje.

Video sam na njenom licu znak da uživa u tom tako neočekivanom dodiru. Znao sam da je bilo jače od nje. Ali nije se ni otimala osećajima. Nije se borila kako bi se odbranila, ali nije ni odustajala lako. Govorila je da veruje u iskrene emocije a ja sam poželeo da zauvek zapamtim taj magičan trenutak u kojem me je dodirnula. Najtužnije delove svoje prošlosti stavila je preda mnom, i plašila se moje reakcije. Osećao sam to. Ne zna ona za pravu tugu, ona je samo bila neshvaćena. Prava sa pogešnima. Bila je samo nošena pogešnim vetrom, uhvatila je pogrešne vozove, pogrešne gradove posećivala. Lutala je dugo. Patila je ali iz pogrešnih razloga. A onda je u mom zagrljalju zaboravila na sve to.

Te noći bili smo par. I ma koliko sam želeo da tako ostane, znao sam da postoji mogućnost da je uplašim. Već sam zamišljao kako beži, kako otrgnuta iz mog zagrljaja trči što dalje, do beskraja, daleko da je nikada ne pronađem. Primetila je da sam se zamislio.

„Hej. O čemu razmišljaš?“

O tebi devojčice, želeo sam da kažem, o tome kako nam je ovo prva i poslednja noć. Upoznali smo se, ali ti i dalje ništa ne znaš o meni. Prošlo je tri sata, mi šetamo, pričamo, ali upoznajemo samo ovaj grad. Jedino što ti mogu dati su ove reči, ovo sada, ovaj trenutak.

Ali sve što sam rekao bilo je da ne verujem u magiju, a da je jedna tu preda mnom.

„Plašim se da ćeš nestati sa novim jutrom, grlice.“

 U parku, dublje u noć, nežno sam spustio usne na njene. Nespretno.