Normalni ljudi

7. decembar 2018.

Sedimo ispred zgrade, Zoki Ciganin i ja. Ne ljuti se što ga zovu Ciganin, sam insistira na tome. „Mnogo je Zokija, ali samo je jedan Zoki Ciganin“ – zna da kaže ponekad za sebe. Zoki ima svoj kamion. Radi selidbe. Povremeno mu pomažem.

– Misim da me žena vara – rekao je i pljunuo ispred sebe.

Pogledao sam ga pa sam pljunuo i ja. Nije promenio izraz lica.

– Video sam je sa nekim likom u kolima, smejali su se. Vraćao sam se taj dan ranije sa ture i prolazio pored stadiona. Bili su parkirani pored.

To mesto je bilo jedan od jebarnika gde su se u večernjim satima auti klatili u mestu. Čekali smo da tip kojem selimo stvari u veći stan pregleda još jednom da li je sve spakovao pa da produžimo dalje. Spali smo na jednu pljugu. Zapalio sam je, povukao dva dima pa mu je pružio.

– Možda nije zaljubljena – ispustio je dim ka nebu – Možda ga ne voli – nastavio je priču – Možda joj je potrebna samo promena kao meni kada jebem one pokraj puta. Ništa emocije, samo seks…

Ljudi imaju predrasude o Ciganima, Romima, kako god. Zoki je za većinu njih bio bečka škola, iako je u Beču bio samo jednom da traži oca kada je saznao da je tamo pobegao sa švalerkom a njega ostavio da brine o tri sestre i bolesnoj majci.

Tip kojem smo selili stvari je izašao napolje. Urlao je u telefon na neku žensku osobu: – Kurvo, jebaću ti majku samo da stignem kući! Pogledao je u kamion, izvadio novac iz džepa, dao nam novu adresu i pružio ruku. Pozdravio se, mlako, bez stiska, kao da je peder u najmanju ruku. Naravno, nije častio ništa. Vozili smo se ka novoj adresi. Zoki je u jednom trenutku zakočio i istrčao napolje. Vratio se sa cvećem i bombonjerom.

– Volim je, jebo me otac – rekao je hrapavim glasom – Izrodila mi je troje dece. Valjda će sve da bude ok – zatim je okrenuo telefonom – Vračam se ranije večeras. Spremi decu, vodim vas na sladoled… Onako, nema razloga…

Ubacio je u treću i dodao gas kako bi prošli na žuto. Zazviždao je neku narodnjačku melodiju. Jer tako rade ljudi. Normalni ljudi…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com