Nobelovci, a nisu Andrić: Knut Hamsun, „Plodovi zemlje“

“Pisci se, sine, dele samo na dobre i loše,” reče mi pre desetak godina majka u trenucima svoje svakodnevne sirove mudrosti.

Proviđenje!

Jeste li se ikad zapitali šta čini dobrog pisca? Bogat rečnik? Zanimljive rečenične konstrukcije? Lepršave reči, detaljni opisi raspireni iskrama atributa, filozofije i tuđica? Literarna raznobojnost? Duboke, spore, „mudre“ teme?

Ako mene pitate, nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan.

Jedini pravi odgovor na pitanje koje tendeciozno i svojevoljno postavljam i još svojevoljnije odgovaram je: dobra priča.

Norveški pisac Knut Hamsun (1859-1952) (Knut Pedersen Hamsund, poslednje slovo u prezimenu izgubilo se kada je napravljena štamparska greška dok je pisao za Marka Tvena, pa ju je usvojio) pripadnik je jednog uskog književnog serkla – jedan je od malobrojnih autora koji iznenađuju lakoćom i nepretencioznošću u stilistici. Valja reći da ova “prostota” njegovog književnog izraza nipošto nije mana, već jedna od najvećih vrlina.

Narečeni književnik dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1920. godine. Kako je vreme odmicalo, postajao je prepoznatljiv ne samo kao genijalni pisac, već i kao Hitlerov i Gebelsov prijatelj.

 „Svi smo mi Nemci”, govorio je. Nikada nije formalno bio član Norveške nacističke partije, ali jeste pisao profašističke tekstove i deo novca od Nobelove nagrade poklonio Gebelsu. Nakon Hitlerove smrti, o njemu je napisao: “Bio je ratnik, ratnik čovečanstva, propovednik jevanđelja o pravdi za sve nacije”.

Umro je 19. februara 1952. godine, od kada je – kao ćovek jedne ideje – rehabilitovan i posmatran isključivo iz ugla velikog pisca.

Da se vratim samom delu – roman Plodovi zemlje (1917) je ep o radu i čoveku kao biću koje je prinuđeno na rad. Nije reč o radu koji deli ljude između sebe. Govorim o prostom, nasilnom, fizičkom radu. O plodonosnim aktivnostima, o stvaranju, o putevima i stazama koje presecaju široku, praznu utrinu koju ljudi oblikuju i prisvajaju nazivajući je svojom. O radu koji u svojoj najčistijoj, nezagađenoj tvari oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom.

Ljudi u Hamsunovom delu nisu takozvani “modeli”. Njegovi heroji i heroine su i te kako živi, i u to veoma šturim i skromnim okolnostima u odnosu na širinu koju književnost omogućava. Njegovi neumorni i tihi farmeri su neuniformisani ratnici čija herojska borba ne predstavlja ništa drugo do junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem.

Sam naslov može navesti na pogrešan trag. Pri pomenu “plodova zemlje”, u glavi imamo sliku nečeg plodnog, obilnog sočnog, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je dugo obrađivana. Naime, sama reč “zemlja” u Hamsunovom romanu nema tu konotaciju. Kontekstualizovana sa sadržinom, predstavlja neravno i nepristupračno neobrađeno tlo. Njeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na tom nepristupačnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima.

 Takve plodove Hamsun nudi našoj žetvi.

Radnja romana počinje od nule. Bukvalno. U kilometrima i kilometrima snega uonaoko stoji čovek. Koji čovek? Kakav čovek? Jednostavno – čovek.

“Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću, vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama, – da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira, – ali, svakako, on dolazi, čovek je sam, usred ove ogromne samoće.”

Taj čovek, Isak mu je ime, teškim i ćutljivim koracima ide ka severu. Pronalazi prazninu koja se da prisvojiti i za relativno kratko vreme uspeva da je očoveči. Da je podigne na noge, da je nauči da hoda ljudskim tempom.

Dođoše ljudi.

Sejaše.

Žnjaše.

Sve dok se, u jednom trenutku, setva nije počela obesmišljavati. Nedugo zatim, postala je paradigma zaludno utrošenog vremena. “Sejanje je za nekog drugog, ne za mene”, pomisliše ti koji su zemlju nastanili, “ja sam čovek, zemlja treba da rađa, a čovek da troši”.

Eho tog načina razmišljanja još uvek odzvanja i dobuje u glavama današnjih meštana planete. Svuda. Uzmi globus, zavrti ga i stavi prst na kopno. Pronaći ćeš ga i tu, obećavam.

Tako ova matrica ponašanja postade imperativ.

Koliko god nasilno ucrtavali razlike među ljudima, činjenica je da smo svi krojeni po jednom te istom repetitivnom principu. Iz iste zemlje se uspinjemo na dve noge i podjedako smo, i kraljevi i prosjaci, prah kad porinemo u smrt i neživot. Ako prihvatimo tu istinu za ideju vodilju, videćemo da su Norvežani iz Hamsunovog dela, posmatrajući razvoj čovečije socijalne svesti i postupke uslovljene kreacijom iste, zapravo svi ljudi oduvek, svuda i svih obeležja. Slika i prilika društva, fotografisana u Norveškoj snežnoj pustari, koja izniče iz zemlje i vodi suživot sa svojim stanovnicima. Svi bi da zarađuju, a da ne rade. Cene život tek dok ih mazi, hvale ga na sva usta dok je svaka od njihovih napaćenih duša vođena bolesno slepim statusnim željama i večitoj ljudskoj gladi za zemljom iz koje plodovi niču sami od sebe. Za njih novac nema upotrebnu vrednost, već je vrednost sam po sebi. Hoće da lete iako nemaju krila, hoće da znaju iako ne žele da nauče, žele da budu brži od života, da ga prestignu. Namerno skreću sa prtine na koju ih život navodi, inate se uprkos porazima, na svakoj jabuci vide zmiju i pružaju ruke u vatru iako su im šake rumene od opekotina. Besne na druge, pa kad im ponestane bližnjih za jed, počinju da mrze sebe i tako u krug. U svakoj grupi ljudi se nalazi po jedan Isak da skoro infantilno ne razume svet i njegove načine opstajanja.

Hamsun je, kroz jednostavnu i naizgled prostu priču uspeo da disecira suštinu čoveka kao socijalnog bića, da izvuče iz magle njegove želje, težnje, besmislene strahove i još besmislenije postupke. Razumni čovek se, pod pritiskom grupe, pod prisvojenim očekivanjima, kroz rad i sve implikacije rada kao takvog, pretvara u nepromenljivi činilac sveopšteg ludila koje nas okružuje i uvlači u svoju maticu, sasvim prirodno nas utapajući u kolektivno.

Rad je stvorio čoveka, a zemlja iznikla plodove.

Dan prvi na Zemlji prođe.

Dan drugi.

Dan ko zna koji.

Dan svaki.

Čovek još uvek nije naučio šta će sa plodovima i kuda dalje.

Lazar Stefanović

Naše komšije Portal Mladi

Nema komentara

Ostavi komentar