Noćas je neko sipao pesak, svuda po sobi. Najlepšu haljinu za mene stavio je na krevet, moju omiljenu pesmu puštao ponovo, ponovo. Rekla sam da želim da se probudim na plaži, usnula nakon ljubljenja sa tobom. Rekla sam da želim zvezde, muziku. I sve to si doneo pred mene. More je daleko, putuje se više od trajanja jednog sna. Ti si ga doneo meni.

Želiš li vetar? Želiš li buru? Hoćeš li da more bude mirno? Hoćeš li talas, da nas zapljusne i probudi pred zoru? Hoćeš li da prespavamo izlazak sunca ili da u njemu uživamo? Želiš li jednu obalu ili ostrvo? Dođi.

Znaš da je ovo san, jel da?

Osećaš li miris soli? Vidiš li ove neobične plave boje svuda? Želiš li brod? Jedrenjak? Daj mi ruku.

Zašto me vodiš tamo? Plašim se.

Obećao sam ti. I more, i obale, i kiše, i sunce.

Tamo je mračno , rekla sam. I drhtala sam. Bilo je hladno. I bio je vetar. Ali on je bio tu. Držao me je snažno. Svaki moj korak bio je prethodno utaban njegovim. Rekao je da će biti sve u redu. Dobiću šta želim, O, ludice, ne želim ništa sem tebe.

Preskoči ovo. Zažmuri. Niko nam nije rekao da će biti lako. Tu sam. Ostaću. Budi hrabra. Znaš da sve možemo  kad smo zajedno. Budi jaka. Znaš da mrak uvek smeni sunce.

Oooo…

Obećao sam ti. More. Ti i ja. Beskonačno.

Nisam znala da me toliko voliš!

I dalje ne znaš, devojčice…