Nisam znala da sam ovo htela

 

Sutra mi je termin. Mada,”napredna” medicina još uvek ne moze da izračuna tačan dan kada će beba krenuti napolje, tako da to može biti i za nekoliko dana, kažu, to je normalno. Još jedan dokaz da je čovek neistraženo polje i za medicinu i za nauku i, verovatno, za svet oko sebe…

Umesto da mislim, uzela sam da pišem.
U ovom stanju, znate, teško je zaokružiti ono što želite reći. Misli su vam kao ptice, previše ih je. Ne možete ih prebrojati jer jedna uvek doleti na mesto prve, a prva odleti dalje…pa se vrati i sve tako ukrug. Nigde kraja, ni početka…

 

trudnoca

 

Bilo je dana, sačuvaj me bože, kada te niko ne razume, a ni ti samu sebe ne razumeš. Nije baš lako opisati te dane – jednostavno ih preživiš. Onda sledi nastavak… kutije i kutije keksa koje nestaju pred tobom, noćna ustajanja na pola sata, najmanje pet puta vađenje krvi i najmanje dvadesetak raznih kontrola… Strah od ultrazvuka i šta će ti reći posle njega. Ma ne znaš šta te čeka, ali, eto, nastavljaš. Onda ti neke žene kažu da je to najlepši osećaj na svetu! Čestitamo! Nisam mogla da se ne upitam – koji je to osećaj i šta je to nešto. Nemoguće je zamisliti svoje dete pre nego što se rodi. Tek onda kad osetim udarac i to šutiranje u stomaku, smirim se malo… računam to je to! Taj pokret – to je nešto najlepše, na to su mislile te žene.

* * *
Vreme proleti, nemaš pojma kako, ali, kad se okreneš, vidiš da mesec traje kao sat, a godina kao nedelja dana. Napuniš 27 godina i gledaš one klince u autobusu koji su se uputili prema školi u svojim novim patikama, u septembru… Eh, kao da je bilo juče…

Sve te slike, čitav dotadašnji život je pred očima za tih 9 meseci… Ne znaš šta je to stvarno, ali ideš dalje, nastavljaš, sve si jači… Mozeš još… Računaš to je to. Računaš da si progutao najžilaviju žabu i sada moraš da izdržiš.

* * *

Leto bez kupanja u moru, jesen bez dugih kafa na Obilićevom vencu, proleće u mučninama… Trotoar je promenio miris, parkovi su dobili novo ruho… i prijatelji su se pokazali!

Rijaliti u sopstvenoj režiji…ali bar znaš zbog čega ili možda trenutno ubeđujes sebe da znaš. Onda te odjednom ponovo taj pokret negde ispod rebra, blizu srca.. opominje da je sve u redu… Nasmeješ se sam od sebe, kao ono kad gledaš neku smešnu scenu na TV-u
i u toku glasnog smeha shvatiš da nikog nema u sobi pa ti bude još smešnije… Najlepši je taj spontani osmeh pred samim sobom….

* * *
U tim momentima koji nam se često iznenada javljaju, čovek shvati da je to što mu se dešava upravo ostvarenje onoga što je, najverovatnije jednom negde duboko u sebi, najviše i najjače poželeo.

 

Autorka: Brankica Vračaričić Mucibabić

Fotografije: imgfave.com, tumblr.com

4 Komentara
  • SS
    Objavljeno 08:59h, 07 oktobra Odgovori

    Izvanredno!

    • Anonimni
      Objavljeno 14:04h, 07 oktobra Odgovori

      Hvala! 😉

  • jelena
    Objavljeno 23:35h, 07 oktobra Odgovori

    divno

  • Marija Raković
    Objavljeno 11:00h, 17 oktobra Odgovori

    Živele mame! ;D kako bi rekla moja Dobrils ;)))

Ostavi komentar