26 apr Nisam Diznijeva princeza

U večnom smo mimohodu taj Dizni i ja. On nudi mi svoje princezice njanjave, ja da budem Mononoke hoću! Kaže Dizni da lepu haljinu obučem, na balove da idem, kaže i da princa čekam, doć’ će sigurno, samo da sačekam kraj filma. Hm. Ne verujem ja u krajeve, dragi Dizni. Nisi me ubedio kada si rekao da se lepotica udala za zver, zapravo ne beše joj baš pravo da zver kraj nje bude – femkala se ta, dok od zveri ne nastade princ. A što je to bitno, što je ona lepotica, a on je pak zver? I ko to kaže da on jeste zver? Ako njoj nije zver, ko smo mi da sudimo o njemu? Ha, šta kažeš? Isto smo se sažalili na jadnicu pepeljastu, čistila je, ribala, maćehu je imala – ubedio si nas da su sve maćehe zlo. Moja drugarica ima maćehu – divna žena! I Pepeljuga je nešto čekala – princa, razume se, ni manje ni više! I što se, na primer, za nekog sebi sličnog ne udade, reci ti meni, nego baš za princa? Rite je za balske haljine zamenila, pa si nas ubedio da je sa njima u paketu i sreću dobila. Opet neki kraj. Ko to kaže da oni jesu živeli srećno do kraja života? I što su baš njene sestre ostale bez svojih za udaju prilika? Zato što su zle? Ehm, nije ti to baš neko opravdanje, dragi Dizni! Svaka krpa zakrpu nađe, što kaže naš narod. A možda i one nisu tako zle… Možda je Pepeljuga pritajeno zlo neko. Opet se mimoilaze naše misli, Dizni, opet. I još mi nije jasno, što si nadenuo te silne komplekse mlađanoj Ariel, da smo mi ljudi neka superiornija bića ona mišljaše, pa je baš princa jurila, zbog njega se menjala! Eh, nije ti to baš fino, da ti kažem! Nema noge, pa šta? Neko će je i sa perajima voleti, zar nije poenta da te onaj koga voliš, voli baš onakvog kakav jesi? To mu valjda dođe ljubav. Kažem valjda, pošto nisam ti ja baš neki stručnjak za istu. Ali ne, morao si i njoj ti čorbu da zabiberiš! Doduše, hvala ti, bar si joj finu nadenuo kosu. Kažu mi ljudi na moja na njenu kad – kad liči. Bude mi milo, nije da ne. Ali zašto je i tu baš princ mor’o da bude? Isto si i Snežanu prevario, mora princ, pa princ. A, šta ako je ona potajno u nekog od sedmorice patuljaka bila zaljubljena? Pa šta ako su patuljci, a ona lepotica? Ehm, moj Dizni, nisi dozvolio da u njenim očima bar neki od njih poraste. I tu si opleo sve maćehe ovog sveta i učinio da se mršti svako dete na sam pomen istih. Ali si zato istome detetu u ruke ogledalo stavljao, pa se ti pitaj i pitaj jesi li najlepši ili ne! A ko to ocenjuje, izvin’te? Ako neku iskru živu u očima imaš, ako celim svojim bićem pleniš – najlepši si i kad nisi. Ali, ne, morao si ti svima njima lepe haljine staviti, morao si im sjajne neke cipelice obuti, na balove ih slati, a možda su one želele neku običnu klupu i običan park i pivo i pljesku u ruci, hm? Nisi razmišljao o tome? Dobro, evo, ne mora pivo, da ne kvarimo decu, kazaćeš ti, evo, neka bude sok. Možda su sve one sreću videle u običnim ljudima, ali si nas ubeđivao u nešto bolje, lepše, šta god. Samo tebi bolje i lepše. Nametnuo si im svoju viziju savršenog života, naterao ih da ramenima slegnu i prepuste se. A nije moralo tako.

Taman kad sam odlučila da sa tobom prijateljstvo zanavek raskinem, doš’o si pred mene sa novom junakinjom. Malena Zvončica, sa vilinskim prahom i pozamašnom zadnjicom savršena je zamena za pređašnje lepotice, rekao si. Samo se, klasično ženski, mrštila i nos dizala, prgava neka mala! Sve su devojčice Zvončica, rekao si. Ne! Želela sam samo da me pustiš da budem dete. Nisam želela njene obline, niti njenu zlatastu kosu, niti majušnu suknjicu. Bila mi je malo… slobodnijega ponašanja. Petar Pan sam i tačka! Pa šta ako je muško? On je dete – pravo dete, što leti kad mu se leti, jer veruje da može da leti. Veruje da je moguće sve ako se dovoljno želi. I jeste! I leti on, i sanja, i mašta, i Kuku pobeđuje, i senku sopstvenu u sobama tuđim pronalazi. Jer sve je ostvarivo i mogućno kad jesi dete. A on jeste dete.

Dakle, Panom me jesi kupio, priznajem! Itekako „voljiv“ lik. Ali, kazuješ mi, nije baš lepo, žensko sam… Slušaj! Opraštam ti sve princeze njanjave, u haljinama skupim i krunama teškim. Opraštam ti i maćehe njihove zle. I peraja sirene majušne i Zvončicinu pozamašnu zadnjicu… Samo dozvoli da budem Petar. Petar Pan – to večito dete.

U večnom smo mimohodu taj Dizni i ja… Al’ radujem se balonima iz „Up“ – a, i deke koje na ulici srećem sa baš  Onim poredim. Pa se nasmešim i čekam da poneki balon kraj njih ja ugledam. Ono dete u meni, onaj Petar Pan iza, kaže mi da još malo tragam, tu je negde i taj iz „Up“ – a deka, sa balonima nas negde čeka. Da vodi nas negde gde ne znaju novce – samo osmehe, samo snove poznaju. Negde daleko odavde. Ispod duge.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: tumblr.com