07 dec NIKOLA DUM DUM RADIĆ: UMETNOST BEZ KALKULACIJE

Nikola Dum Dum Radić je frankoFan, neovenčani pesnik i poluovenčani muzikant.

Sa beogradskom pozorišnom trupom, frankofonim pozorištem i nekoliko bendova u kojima je svirao bubnjeve, udaraljke i pevao, nastupao je širom bivše Jugoslavije, u Rumuniji, na Siciliji, u Francuskoj. Najveći muzički nastup imao je sa bendom pred 15000 ljudi, kao predgrupa na koncertu grupe ZAZ. Trenutno peva, svira udaraljke i autor je svih tekstova frankofonog-džipsi-kabare benda Barka Dilo, najboljih beogradskih uličnih izvođača. Povremeno nastupa sa bendom VI čulo koji je pobednik ovogodišnjeg Festivala omladine u Subotici. Živi, radi, stvara – sve u Beogradu.

Proces nastajanja ovog intervjua s Nikolom trajao je pune dve sedmice, kao kreativna i konstruktivna prepiska, a evo šta smo saznali:

Odakle počinje tvoja muzička priča?

Iz jedne sobe u srednjoškolskom domu kad sam od jednog bubnjara dobio njegove stare polomljene palice. Mnogi predmeti u sobi su stradali dok nisam seo za bubnjeve. Onda sam se dohvatio udaraljki, koje dobijam iz celog sveta i na njima se usavršavam. Pevam, ali više vokalizujem. Znam par akorada na gitari; dilanovski pristup – onoliko koliko mi treba da napravim osnovu za pesmu.

Kao i tvoj bivši bend sHpiritus mOvens, tako  i Barka Dilo danas važi za najbolji i među Beograđanima omiljen ulični bend.  Šta zapravo znači biti ulični izvođač u Srbiji?

Znači da rukama, nogama, glasom, harizmom i svim što ti se nađe pod rukom treba da privučeš i održiš pažnju prolaznika. A to nije lako, jer ljudi žure na posao, žure kući, zagubljeni su u svojim mislima i problemima i poslednje što im treba je neki čupavi tip koji peva na francuskom. Ali ipak uspemo da im privučemo pažnju. Nama ulično sviranje nije način da zaradimo novac za život, služi nam da se dobro provedemo i da nas ljudi svih uzrasta čuju, tako da nam je mnogo lakše i opuštenije.

Barka Dilo je donela duh francuskih svirača ne samo na ulice gradova, već  i u kafanu. Kako funkcioniše taj spoj srpske kafane i frankofone muzike?

Taj spoj funkcioniše savršeno iz jednog razloga : suštinski, to je tako i krenulo. Francuski šansonjeri prvo su nastupali po zadimljenim kabareima, bez mikrofona. Kad prođeš tu vrstu ’’čeličenja’’, više si nego spreman za veliku binu. Još jedna dobra stvar je da si tu sa ljudima, pored njih, za njihovim stolom, a ne na nekoj uzdignutoj bini, pa se tako energija bolje oseti i lakše prenosi. Jezik na kome se peva je u tom trenutku najmanje bitan.

Publika je važan činilac na svakoj vašoj svirki. Koliko za dobru svirku znači interakcija s publikom?

Ako vas publika sluša, svirka je dobra. Ako vas pažljivo sluša, još bolja. A ako se uključi dlanovima, plesom, pevanjem, znači da radite pravu stvar. Otac Edit Pjaf, koji je bio ulični akrobata, uvek bi pre nastupa uzimao jak cug vina i publika je to volela, jer je znala da se sprema da se dobro oznoji. Tako nekako i mi.

Bend VI čulo odneo je pobedu na Festivalu u Subotici sa sjajnom pesmom koju bih ja odredio kao etno-bluz. Ili je etno muzika Balkana već sama po sebi bluz? Postoje li uopšte danas jasne granice među žanrovima?

Bluz je sve ono što prirodno izlazi iz nas, samo od sebe, bez kalkulacije. Naša etno muzika svakako jeste naš bluz, slovenski bluz. Zato ti žanrovi zajedno zvuče neobično, a opet sasvim prirodno. Jasnih granica ima, ali malo ko danas svira jedan čist pravac. Previše smo različite muzike čuli da bismo mogli i želeli da ostanemo u granicama jednog žanra.

Ko čini Barku Dilo i postoje li neki dugoročni planovi benda koje bi podelio sa čitaocima?

Barku Dilo čine: Cakić, kontrabasista, tonac i elektroničar, Anđele, flautistkinja i solo pevačica, Paja trubač koji svira i u Filharmoniji mladih, Cancur gitarista, biolog i član orkestra KUDa Španac i ja pevam, recitujem, sviram udaraljke i penjem se na šankove! Ponekad imamo i goste muzičare na saksofonu, violini, iz Kanade, Portugala, Engleske, Crne Gore… Dugoročni planovi su da se i dalje peva gde god se pesma može zapevati, da postanemo isključivo autorski bend (a na dobrom smo putu), da snimamo i da putujemo. Evo baš sada idemo na mini turneju po Poljskoj i Slovačkoj,  a sledeće godine još dalje pa dokle stignemo.

Šta bi svaki naš čitalac trebalo da presluša kao obaveznu muzičku lektiru?

Rok šezdesetih, naš novi talas osamdesetih, a pre svega toga svetsku muziku i, naravno, frankofone šansonjere kao što su Žak Brel, Serž Genzbur, Edit Pjaf, Žorž Brasans, od kojih je poteklo i mnogo više nego što se zna. Npr. čuvena pesma My way koju izvodi Sinatra je u original francuska šansona Comme d’habitude.

Zašto si ti crna ovca?

Mislim da ljudi ne biraju da budu crne ovce. Jednostavno, dok sve bele ovce mirno pasu, mi se bavimo muzikom i poezijom. Kao što je Džoni Keš nosio crno odelo da bi se identifikovao sa siromašnima, tako i mi ponosno nosimo crno umetničko runo.

Srđan Gagić

Izvor fotografija: Marija Radosavljević, Joseph Melin

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=30NzKgA9SG0[/tube]