16 okt Nikada preležana dečja bolest

„Umetnost je precenjena“, pomislila je u sebi danas, nakon što je na popodnevnoj kafi entuzijastično M. i D. pokazivala fotografije i snimke sa juče posećenog Oktobarskog salona. Pod utiskom „Ljubavnog zanosa“, a nakon prezentovanja svog, uglavnom zaboravljenog, znanja stečenog na fakultetu o Džeksonu Poloku i zajedničke konstatacije da nikada neće skapirati apstraktnu umetnost, zapitala se šta se desilo sa kreativnom stranom njene ličnosti. Pre više od tri meseca završila je svoje zvanično školovanje i već je ozbiljno počela da je grize savest što u situaciji kakva je danas, kako u Srbiji, tako i u porodici D., ona ne preduzima ništa povodom traženja „ozbiljnog“ posla. A u prilog toj priči o odlaganju sopstvenog odrastanja (jer pobogu devojko, ušla si u 25-u, vreme ti je) ide činjenica da već danima pokušava da se vrati pisanju, kao jedinoj stvari u koju je verovala. Verovala sebi da je dobra u tome. Sanjala je da se bavi pisanjem, ali nikada nije mislila da je to što ima da kaže dovoljno dobro da bi se njene reči izdvojile u moru onih kojima se diče kvaziumetnici. Ali dušu ima, slične duše privuče, neke i dotakne. Mesecima oseća potrebu da taj vulkan emocija, knedlu u grlu i raznorazna psihička stanja kroz koja je prolazila, a i dalje prolazi, pretoči u nešto nazovikreativno. Zapravo, zadovoljila bi se i praktičnim. Naime, kao i svaka devojka njenih godina koja ima oba roditelja, krov nad glavom, šaku pravih prijatelja, a život joj, uslovno rečeno, nije doneo većih problema, dozvolila je sebi luksuz kakav nije smela. Dozvolila je sebi da bude povređena. Da kao pati zbog ljubavi (ču’š ljubavi). Ona koja sebe nikad nije smatrala romantičnim tipom. Ona koja je bila ortak. Nije problem bio taj što boli, ne. Neka boli, sve je to za ljude, kažu stari to je znak da si živ. Problem je zapravo bio taj što je sebi dozvolila da prvi put u životu bude povređena u tim godinama, umesto da je te neminovne dečije bolesti preležala mnogo ranije, kada je bilo „pravo vreme“ za to. Sada ga ne želi u svom životu, još manje u svojim redovima. Nije joj potrebna poruka za dobro jutro, ona za laku noć svakako nikada nije ni stizala. Nije joj potreban dolazni poziv, glasa se svakako ne seća. Nije bila sigurna ni da bi taj, nekada omiljeni, glas prepoznala. To je sada glas jednog poslovnog čoveka koji je, od silnih obaveza prinuđen da cigaretu pali ulicom, nesvesno prošao pored nje, koju je sedam godina zvanično voleo. Dok je stajala u redu sa penzionerima ispred apoteke koja nudi dvadeset posto popusta na sve proizvode, jer navodno ne plaća porez državi, kroz blagi osmeh posmatrala je tu markiranu siluetu kako se udaljava, pitajući se kako bi izgledao njihov razgovor da je, kojim slučajem, i on nju video. Zamišljala je svet u kojem njegovo ime ne postoji. Niko ga ne izgovara, niko joj o njemu ne priča, niko je za njega ne pita. U tom svetu oni nisu rođeni u istom gradu, ne žive u istoj ulici, on joj nikada nije napisao grafit na zidu Gimnazije koju su zajedno pohađali. Ona nije godinama kasnije otišla da proveri da li su njihova imena i dalje tamo ispisana. Nju nikada nisu komšije tužile roditeljima zbog opasne vožnje na njegovom čoperu, koju nije prijavila. Nikada ga nije gađala svojom sandalom dok ga je bosa čekala na plaži jer su se dva sata uspešno mimoilazili. Nikada mu nije dozvolila da je odvrati od svih nebuloznih ideja o odabiru budućeg životnog poziva. Nikada je nije nagovorio da upiše arhitekturu. Ni on je nije, sa generacijom mladjom od nje, godinu dana kasnije upisao. Nikada se nisu zajedno doselili u veliki grad. Nikada nisu živeli zajedno. Nikada nisu krevet delili sa svojim psom. U tom svetu ona je i dalje njemu bila jednako važna, koliko i on njoj. U tom svetu on joj nikada nedostatak ljubavi nije pravdao nedostatkom vremena. U tom svetu on je razumeo značaj (njenih) reči da se ljubav ne podrazumeva. U tom svetu još uvek je umeo da prioritet pruži pravim stvarima. U tom svetu ona nije gubila u užasnoj borbi sa njegovim ambicijama. U tom svetu on nikada nije odustao od nje, iako je zaslužio mnogo puta pre, da ona to uradi. Ipak, u stvarnom svetu ona se svakodnevno smeje, druži, prepoznaje delove svoje duše na koje je zaboravila, upoznaje nove ljude, upoznaje sebe, bori se. Razmišlja o odlasku u Kinu, jer je osim prijatelja, u ovom gradu koji je beskrajno zavolela, ipak, ništa ne zadržava. Ne može da pobegne od misli o njegovoj eventualnoj reakciji na to saznanje. I moli se. Moli se za to da njih dvoje, iako sada već davno ne postoje, nisu promašili ljubav. I pita se kolika će biti ta prava ljubav, kad je njega pogrešnog mogla ovoliko da voli.

Autorka: Helena Drinić

Fotografija: Helena Drinić