24 sep Nije to ništa

Kada sam upoznala Marka Đorđevića, poželela sam da sa njim nikada ne prestanem da razgovaram. Jedan je od onih “umetničkih multipraktika”, osoba koje igraju, pevaju, plešu i pišu o životu i sa životom. On je nasmejani direktor škole “Kosta Vujuć”. Onaj direktor koji zna imena svih svojih učenika, ko ima vaške i ko se u koga zaljubio.

Onda se naš razgovor nastavio. Poklonio mi je svoj prvenac, lirski roman “Nije to ništa”. Kad neko kaže “prvenac”, obično zamišljam jednu tacnu na kojoj se mladi autor šepuri svim svojim književnim umećima. Tacnu, na kojoj je važno ostaviti utisak na svoje čitaoce i zavesti ih.

Međutim, u ovom “slučaju” imala sam osećaj da autor kroz svoje delo želi da iskomunicira jednostavne reči i emocije. Bez šepurenja. Da nas podseti da su one male lične porodične biografije i legende, mnogo značajnije od istorijskih pobeda. To su one biografije koje čuvamo u sebi i iz kojih rastemo.

Roman “Nije to ništa” je zaokružen motivima putovanja i pletenice, dogodovštinama i anegdotama jednog porodičnog stable koje se bori sa životom i za život. Sa druge strane, reč je o romanu koji će dugo ostati da živi u svima vama.

Preporučujem vam ovo štivo za jesenje dane, uz čaj sa cimetom. Sa mirisom cimeta je svaki život lepši.

Ti si Marko (onaj Marko 🙂 ) . Lirski subjekt je takođe Marko. Koji Marko pobeđuje u ovoj igri?

Ali, maaaama, svi se zovu Marko!

(Često sam nevoljno zaključivao tokom svog detinjstva)

Nije mi smetalo da ostane Marko. Navikao sam da uvek postoji bar još jedan (u parku, u školi, na poslu..).

Njih dvojica nisu u igri u kojoj se igra na pobedu. Bitno je samo da obojica ostanu budni.

Koliko je meka  pletenica kojom je obavijen roman?

Mene mami ta mekoća. Nadam se da ćete je svi osetiti. Voleo bih da vam se katkad, kad okrenete stranicu, učini da ste prošli kroz kosu.

Kako raste lirski roman?

Kad vam čovek toliko lepo priča da vam se čini da u pozadini čujete muziku. Tako sam ja to   shvatio u školi.

Čime se hrane slova tog romana?

Oživećete ih samo u slučaju da osetite ritam koji je u skladu sa frekvencijom na kojoj razmišljate. Pređite prstima preko njih, poverujte im. Neka vas ne uplaši poneka shematizovana nepredvidljivost. Samo proveravaju koliko ste se prepustili ritmu.

Gde se nalazi mesto u/ na  kom ti nije ništa?

Kad otplivam daleko, pa ostanem da plutam na vodi.

Da li se od tog „ništa“ čovek oporavi?

Ne. Samo otpliva dublje. Do tamnije plavog.

Lirski subjekt se ne plaši činjenice da neće umreti kod kuće. Za koje činjenice se hvata kada reši da živi?

Jasno je da je za pletenicu neophodna određena dužina kose. Lirski subjekt odlučuje da živi preživi doživi zaživi odživi nadživi…

„Nikad se nisam plašio činjenice da neću umreti kod kuće. Tamo sam umro već nekoliko puta. Po koji par svojih očiju već dugo držim zatvoren pod zemljom. A jedan par svojih staračkim pegama ukrašenih ruku  sklopio sam pre nego što sam se rodio.

Ne plašim se da odem da umrem negde daleko. Samo ću malo ćutati pre toga i zamišljati reku koju sam gledao s prozora svoje dečje sobe.  Zamišljaću kako potapa okolnu zemlju.“

                                                                                                                             (odlomak iz romana „Nije to ništa“)

Kako se druže dnevnički zapisi, fotografije i Antonije Isaković?

Dnevnici žive kao apokrifne verzije foto albuma. Dnevnički zapisi su fotografije iznutra. Antonije u ovom romanu funkcioniše kao neka vrsta prasile, inicijalne energije…

U kom tramvaju mogu da upoznam Lukreciju?

Evo, pitao sam je! Kaže: U kom tramvaju? Koju Lukreciju?

Vudi Alen je rekao: „Ako moj film učini još samo jednu osobu očajnom, osećaću se kao da sam odradio svoj posao.“ Da li će emocije, suze, smeh i katarza koje nam čitanje tvog romana donosi, doprineti tome da se osećaš kao Vudi Alen?

Ne znam kako bih se ja osećao, u fokusu mi je reakcija drugih ljudi. Voleo bih da poverujem da taj tekst ima svoj život.

Zašto je roman „Nije to ništa“ crna ovca?

Zato što je kao Biberče– kratak, a snažan.

I za kraj nam reci: „Marko, je l’ danas sutra?“

 Ako se zamislim dok budemo ispijali kafe, znaj da uvek mislim na sutra. Juče je između korica.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Danilo Mataruga