02 mar Nije sve tako sivo

Dozvolio sam sebi da mali svet sto me okružuje, kraljevstvo Fantazije u kom sam rođen, objasnim Vama čitaocima pomoću slike. Zapravo, u pitanju je škrabotina nastala laganim potezima grafitne olovke i nepreciznim senčenjem. Ne zamerite, iako ste u pravu jer lepota je u očima posmatrača, ali i sam sam posmatrač te se kao takav vraćam na crtež nastojeći da Vam predočim svoja zapažanja. Siva boja dominira, ona reflektuje providnost života, učmalost sredine i apsorbuje u sebe tlo po kojem hodam sigurnim koracima, cveće, krošnje drveća, sunčeve zrake, onog patuljka sa krunom na glavi (kako sam isprva zvao njegovo kraljevstvo veličanstvo, dok nisam stupio na dužnost) i sve njegove podanike koji mu padaju ničice. Ne bih smeo javno ispoljiti ovakvu antikraljevsku retoriku i kraljevstvo počastiti sivim epitetom u nazivu,  jer zbog tih stvari i moze se zakazati randevu sa giljotinom. Neoborive su to činjenice kojih su prozvani i sami svesni, ne čini ih to ponosnim, ali po prirodi su oportunisti te nemaju snage da se izbore sa sivilom. Potreban im je neko poput gurua.

Ja sam od rođenja osećao da sam drugačiji. Nikada sebe nisam mogao poistovetiti sa svetinom, a utopijski bi bilo da se tražim na crtežu jer tamo mi nije mesto, ja nisam tmuran i siv lik koji vodi jednoličan život i pada na zemlju pred kraljevskom nogom kao u transu. Moju različitost potkrepljujem dokazom da sam u koloru. Siguran sam da mislite u ovom trenutku da sam nadmen? Nazovite taj fenomen kako želite, ali i celom kraljevstvu jasno je da sam poseban. Ta “ nadmenost”, moja učiteljica, uz preporuke lojalnosti i strpljenja,  bila je moja ulazna karta za posao ličnog kraljevskog savetnika.Nadmenost je potom pobegla u nepoznatom pravcu ostavivši mi pak na hartiji poruku „Vratiću ti se!”.

Moje zaduženje bilo je da budem spona izmedju kralja i podanika. Kralj je po prirodi plemenit i čestit čovek, neretko dosadan jer je navikao na šablonski način života, ali kako je bezbroj puta znao reći vlast često otupi kontakt sa stvarnošću, te se iz pomenutog razloga plašio da ga neki naleti svojevrsnog ludila, nus pojava njegove neograničene vlasti ne nagone na pogrešne korake i učine dželatom sopstvenog naroda. Istina je, on ne bini u snovima sa svojim flegmatičnim karakterom mogao biti krvopija,ali njegova velika mora bila je što uprkos prividnom poštovanju praćenom raznovrsnim ritualima, nije bio obožavan kao svoji preci na prestolu. Zato sam mu bio potreban, on je postavio mene na poziciju savetnika kako bi ograničio svoju samovolju razumom i vratio ugled dostojan gospodara, tako sam od potpunog anonimusa iz gomile, postao sam sudbinski krojač života u kraljevstvu.

Zebnja i strah od vladara obeležile su početak mog radnog odnosa. No, shvativši da sam iz dana u dan dobijao potporu umesto prekora, jačalo mi je samopouzdanje. Prvo iskušenje mi je bilo kada sam nagovorio kralja da zameni tadašnju izabranicu njegovog srca miljenicom naroda. Kao da je davno to želeo učiniti i on sam, ali neodlučnost ga je bacala u nespokoj zbog eventualne pogrešne odluke. Bila je to mizarna usluga nj.k.v. ali uspešnim okončanjem i poklicima podanika vladaru, podario mi je još veća ovlašćenja. Sklapao sam docnije sporazume sa susednim zemljama u ime kralja, neke sam okončavao jer su bile na štetu naše ponosne zemlje. Moj glas je bio presudan za objavu rata,i otkopavanje ratnih sekira sa grofovijom Realnosti. Sukob bio je koban za Realnost, Fantazija je proširila svoje granice.

Nije bilo greške u mojim odlukama, a kraljev ugled je rastao među smrtnicima neverovatnom brzinom, jer naravno sve zasluge su u javnosti pripisivane njemu, te sam siguran da će ako već nije nadmašiti popularnost prethodnika. Nije smetalo što se nj.k.v. kiti tuđim perjem, jer takvi su vladari hvalisavci i narcisi, kupiš ih za par groša ako im udeliš mrvice pažnje, a ja ne volim pompu, ničim izazvanu pažnju, osobenjak poput mene brzo pada u zaborav javnosti, mene interesuju druge stvari, poput stavljanja crteža sa početka priče u crvenu, plavu ili neku boju sa palate života ili recimouspostavljanja vladavine hedonizma na uštrb monotonije.

Činilo mi se da uspevam u svojoj nameri. Zauzet kupanjem u moru slave, kralj mi je prepustio svoje poslove u potpunosti. Unapredio sam tmurne živote običnih građana, odanih sluga, svojom odlučnošću kada sam stao na njihovu stranu u ime vladara protiv nezadovoljne vlastele, uklonivši tu bagru iz kraljevstvai izbacivši im iz glave i pomisao na prevrat. Kralj nije imao više neprijatelje u vlasteli u smislu pretedenata na presto, ali je cenu opšte obožavanosti platio izgubivši i odane iz tog soja društva. Od tog trenutka bio sam mu jedini prijatelj.

Nakon izvojevane pobede nad vlastelom moje ime se prvi put pominje po birtijama, pijacama i trgovima. Stvoren je mit o nekom misterioznom čoveku, desnoj ruci nj.k.v. Ima li taj čovek privatni život ili je neumoljivi radoholičar?Žene se raspituju imam li lepšu polovinu, ili sam slobodnjak koji posećuje građevinu sa sivim fenjerom (jer kod nas sve je sivo), što ne bi bilo moralno po ovdašnjim shvatanjima. Muški deo populacije nagađa ko su mi prijatelji, jer bi želeli preko njih da dođu do mene da zahtevaju nekakvu uslugu ili da se uvere da li sam mit ili čovek krvi od mesa, jer sećate se zaboravili su me.

Uspešno sam sprečio radoznala njuškala da se iz svoje dokolice bave mojim privatnim životom. Istina je, nisam ni imao privatni život, jer draga me beše davno napustila zbog moje filozofske opsednutosti promenama u društvu i sve manjoj pažnji kojoj sam njoj poklonjao, sumnjajući verovatno u preljubu, dok prijatelje prave nisam pronašao u sivom kraljevstvu.

Kraljevstvo je na svom vrhuncu, ljudi su živahniji i zadovoljni, vladar jer srećan i rasterećen suvišnih obaveza, mislim da sam uspeo. Zlatnom bojom prelazim preko sive i menjam prvobitnu sliku, menjam istoriju svoje domovine.

U to ime otvorio sam bocu rujnog vina kako dolikuje prilikom proslava. Htedoh izustiti zdravicu, ali mi nakašljavanje iznenadnog gosta ne dozvoli. O da nadmenost se vratila. Ne reče mi dobar dan već poče da drži pridike: “Zdravica je pohvala ludosti, kako reče Lucifer. Ostavi se tog vina, već dovoljno si opijen zabludom o nekakvom uspehu. U redu, desio se uspeh, ali zar ti moj učenik da se zadovoljavaš mrvicama dok drugi prisvajaju za sebe tvoju mukom izvojevanu pobedu?Tvoja slika je ista sa kao sa početka sage, zlatni obrisi naziraće se kada shvatiš svoj stvarni doprinos, kada postaviš sve činioce na svoje pravo mesto. Iskoristi njihovu buku, paradu kiča i svoju senku pa vladaj jer oni su samo marionete, lutke u tvom pozorištu… Ako ne umeš sam to učiniti, uputiću te na prijatelja. Zove se manipulacija, upoznah je u đavoljoj varoši za vreme odsudstva iz tvog života”, krenula je žustro i generalski da naređuje, a završila pak svoje izlaganje blago poput dobronamernog prijatelja. Imao sam na umu prvo objasniti nadmenosti šta je pohvala ludosti, da je taj njen nečastivi pogrešno tumači, ali sagovornica je ostala nagluva za moja ubeđenja.Uzela mi je vino i uputila se ka izlaznim vratima moje sobe i prozborila usput: “ Nisi uračunljiv da shvatiš jačinu moje reči, ali pozovi me kad prođe mamurluk, kada uspeš da staviš prst na čelo”.Nisam posle te večeri davao preteran značaj poseti i nastupu učiteljice, čak šta više smetnuo sam scene sa uma.

Jednog običnog dana, ničim izazvan, stavio sam prst na čelo ugledavši nj.k.v. kako se u dugačkoj odori šepuri gotovo imbecilno umislivši da je božanstvo. Slava mu je skroz isprala i ono malo mozga što je imao. Pa on nije u stanju da vlada Fantazijom, a kamoli nebeskim kraljevstvom. Neće se pamet kriti pred gluposti.Zažalio sam što htedoh da se suprostavim nadmenosti, mojoj učiteljici, jer beše u pravu. I dalje mislim  doduše da je slika u zlatu, ali shvatam da sam istinski gospodar Fantazije, i kao takav učiniću sve da slike dobije sjaj blještaviji od zlata jer odjednom i ono izgleda jeftino kao da je bižuterija. Kunem se da će svaki dan biti drugačiji, ispunjen mojim prohtevima, neophodnim reformama, monotonija ne sme da nas zarazi.

Upoznavanje sa manipulacijom je preskočeno, jer me je ubedila pri prvom našem susretu da smo stari družbenici. Naravno, naivno sam progutao tu gnusnu laž, a nadmenost je sve aminovala. Ne htevši sada da lutam iz krajnosti u krajnost nastavio sam da se ponašam uobičajno savetovajući vladara, koji nije naslućivao moju opsednutost novim napretkom, jer naznaka nečeg čudnog nije bilo isprva, šta više sve je išlo uzlaznom putanjom.

Danima su moji prohtevi postajali užurbani, jer nadmenost ima veliki apetit, gladna je, a strpljenje odlaže obrok. Postao sam nervozan i zasigurno izgubio kompas jer sredina nije mogla da me isprati. Kraljevstvo sam sa vrhunca svojom otupelosti od stvarnosti gurao postepeno u provaliju. Svetina je sada ogorčena na centralnu figuru u mom šahovskom polju, ugled mu je u bačen u blato, jer upravo on je bio rulji glavni krivac za moje sulude prohteve koje oni nisu imali snage da ispune. Neće se kuka i motika dići na tron, tim ovcama potreban je čoban da ih vodi, oni se pak odlučuju na opstrukciju vladarevih odnosno mojih naredbi. Znam znam, politički je nekorektno ljude nazivati ovcama, ali imam i ja pravo da budem ogorčen, ionako ću biti okarakterisan kao loš momak.

U tom trenutku prebacivao sam kralju nesposobnost da iscedi iz tih “pametnjakovića” i trunku volje za mojom zamisli boljeg života, a on nesrećnik je upaou vrtlog apatije zbog nemoći da mi se suprostavi. Život mu je postao ruševina kao i zemlja u kojoj vlada, a kraljica ga je napustila, nije bila voljna da deli postelju sa gubitnikom. Otežavajuća okolnost po njega bila je i nemogućnost da ono sto ga tišti ispriča nekome, munjevito sam odstranio sve njegove prijatelje. Svetlo na kraju tunela prvog čoveka Fantazije jeste kopiranje modela rulje, apstinencija od mojih vapaja za napretkom.

Konstatujem, moja slika je uništena. Zlatna boja bledi, nestaje, a preko različitih nijansi sive, umetničko delo se vraća na prvobitnu prostu sivu škrabotinu.

Sav moj trud bačen je u vodu. Zar mi je to hvala za sve sto sam učinio? Ne, uzaludno je trošiti reči na njih, neću da im pišem pravu pohvalu ludosti. Negde drugde bi cenili više moje napore, kasno će biti kada to shvate.

U cik zore na doratu odjahao sam da nespokoj zamenim mirnim snovima. Moja noga ovde više neće kročiti. U lični prtljag ubacio sam samo nadmenost, smatrao sam da je to više nego dovoljno.

Tri dana sam jahao, a moje gnevne misli činile su ata brzim, dozvoljavajući mu minimalni predah. Bila je noć, ona pusta i strašna kada sam dojahao u grofoviju Realnosti. Rizikovao sam mnogo, pobegavši u zemlju ljutog neprijatelja Fantazije, jer sam zbog poteza iz prošlosti mogao biti i utamničen. Nasuprot opravdanom potajnom strahu, sakrivenog iza skuta nadmenosti, dočekan sam uz fanfare i slavlje. Fešta je doduše skoro nečujno i nestvarno izgledala, jer je mrak uveo svoj policijski čas, grobnu tišinu. Laknulo mi je znajući da će mi glava ostati na ramenima, te sam skroz zanemario jezu koju donose tišina i crnilo. Objasnio sam grofu i prisutnoj sviti da tražim utočiste zbog ludila u svesti građana, rodne mi Fantazije. Grof je čestit čovek, iako mu je lice prekriveno velom lukavstva za koje bih bio siguran da će se kad tad pojaviti na površini, da nije pokazao milostivi gest i oprostio moja nedela prema njegovoj zemlji, kojom vlada više od četvrt veka. To nije bilo kraj iznenađenjima, imenovao me je za svog savetnika, kako dolikuje činovniku mog ranga, naravno preduslov je bio da ja pristanem na tu odgovornu poziciju. Zatražio sam da se povučem i nasamo sa svojom učiteljicom razmotrim tu mogućnost.

Nadmenost nije skrivala svoje oduševljenje i za nju dileme nije bilo. “ Ne budi blesav! Ovo ti je životna prilika. Pogledaj samo kako te cene. Zar ne vidiš da ti se pokoravaju jer si ih pobedio jedared, ješće ti iz ruku, ulivaš im strahopoštovanje, tvoje reči su za njih zapovest? Slika koju stvoriš ovaj put biće remek delo! Valjalo bi prihvatiti! ”, veli učiteljica. Pristao sam! A onda me je umor hipnotisano odveo u postelju da bih što odmornije dočekao sutra, prvi dan na novom radnom mestu.

Spavao sam bezbrižno kao na oblaku. Ustavši, sklonio sam sobne zavese želeći da vidim sunčeve zrake u prirodnoj boji. No mrak je ovde ubio sunce, a ja to nisam znao. Odjurio sam u svečanu salu dvora, misleći da kasnim, da sam poput najgore dangube prespavao ceo dan. Zar ću da se obrukam prvog radnog dana?

Ispostavilo se da nisam kasnio i da sam stigao tačno na doručak. Ništa mi nije bilo jasno. Otkud onda tamni deo dana napolju,  koji se lagano uvlači i u zidove ove prostorije, kao i u nas same? U vazduhu primećujem čestice koje naslućuju na laž, na prevaru. Grof je naredio da obed počne. Sedeo sam sa leve strane vladara, a desno od mene sedela je nadmenost. Nisam ni prvi zalogaj ugodno zagrizao, a namig grofa  bio je tajni znak za dvorsku stražu okomi se na moju nadmenost. “ Šta to radite? Pustite je! Slušajte me, ja sam Vaš pretpostavljeni! Grofe, kažite im…”, urlao sam na te plaćenike, ali oni se nisu oglušili o svoj zadatak. Grof je nastavio mirno da se guši u obilnoj zakuski, kao da se ništa nije dogodilo pre samo nekoliko sekundi, uz to mirnim tonom mi se obratio kao da neformalno ćaskamo dok smo recimo u lovu: “ Tebe sam poštedeo giljotine, jer znam da te je veštica uzela pod svoje. Ona je kriva za patnju naše zemlje i jednostavno mora da plati ceh. Tvoj život je bezbedan kao i pozicija na dvoru, ali će se tvoj glas poštovati u skladu sa našim običajima”!

Kakve veze imaju običaji? Malopre me nisu ni pogledali, a kamoli poslušali. Zašto je crnilo izvan zidina dvora neometano ušlo u isti, prosuvši svoju odvratnu farbu po Vama i sada izgledate ožalošćeno kao da ste ispratili nekoga na onaj svet? Bez dileme opet sam ja ostao u boji.

Nisam ni uspeo postaviti pitanja što me more, a grof je odgovarao kao da je pitan: „Naši običaji su zakon. Oni nalažu da uspešan čovek mora imati jaku potporu. Tu podrazumevamo porodicu, prijatelje, voljenu osobu i ostale činioce sređenog života. Straža to nije uočila kod tebe i zato te nije ispoštovala.  Da li su pogrešili?”

Najpre sam ćutao kao zaliven, a onda htevši da pričam o dragoj mucanje učini neubedljivom moju priču. Nastavio sam pomno da slušam grofa. „U pravu su bili, znaš i sam. Ako vidiš svoj život u Realnosti, sredi svoj život i prihvati naše konvencionalno ponašanje… Što se tiče boje, ne znam o kakvoj silnoj crnoj pričaš, jer tlo po kojem hodaš sigurnim koracima, cveće, krošnje drveća, sunčevi zraci, pa i ja sam i svi moji prisutni podanici smo u boji…”

Isključio sam se, iz daljeg monologa, a lukavi glas u pozadini proneo se mojim čulom sluha kao šapat.Prethodna replika mi je zazvučala poznato. Da siguran sam, ja sam je ranije izgovorio. I baš to što se ona ponavlja sada je poput izricanja kazne prestupniku jer shvatam da sam učinio veliku nepravdu. Realnost mi je skinula okove nadmenosti, čiji sam pijun bio, jasno je. Ogrešio sam se o svoje sugrađane, misleći da ce sunce tuđeg neba jače greje. Moja Fantazija nije siva, njena slika je u prolećnim bojama, a ja sam daltonista, pri tom sam pesimizmom obojen i sklon ka destruktivnom ponašanju.

Nije bilo dileme, otišao sam bez reči, a moji domaćini nisu bili iznenađeni gestom jednog bolesnika. Zaboravivši na utamničenu nadmenost i umornog ata, krenuo sam na kolenima do mog kraljevstva da zatražim oproštaj.

Autor: Srđan Jović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Nije sve tako sivo“ izdvojena je na konkursu „Promena“).