31 jan Nije Mesec kriv.

Hajde me podigni sa zemlje.
Rastopi me svojim ogromnim rukama.
Vrti me u krug, oko Meseca.
Neka mi kosa padne na tvoje lice.
Smej se.
Nežno me poljubi.
Pa opet nestani.

Nije kosmos kriv što je sve kako jeste.
Nije ni sudbina, ni položaj zvezda u vasioni.
Ni tvoje stare patike, koje mi gaze razum.
Nije krivo ni vreme, ni godišnje doba.
Niko nije kriv.
Tako je moralo, shvatam i
klimam glavom.

Posmatram horizont.
Oblaci su se stisnuli jedan uz drugi.
Tamo negde, na drugom kraju ove pozitivne nule, stoji tvoja zamišljena glava, naslonjena na dlanove.
Zamišljaš opet neke plaže.
Neke talase i pesak pod stopalima.
Trčim ti u susret na rubu maštanja.
Trčiš i ti.
I širiš ruke.
Grlimo prazninu.

Mrak u sobi više nije interesantan.
Opet se plašim istih veštica iz detinjstva.
I Mesec me je izdao,
ne svetli istim sjajem kao ranije.
Pa mi, eto, preostaje da u taj mrak dodam malo tvoje smeđe kose, malo plavih očiju, malo hladnih ruku na leđima, malo tvoga osmeha, mnogo uspomena.

Ako na drugom kraju sveta, baš u ovom momentu, posmatraš daljine – zagledaj se.
Nećeš me videti, ali ćeš se možda setiti.
Postojim tamo negde, između prošlosti i sadašnjosti, još nosim maramu koju si mi kupio i smejem se.
U inat ljubavi.
Smejem se činjenici koliko te volim.
Postojiš i ti tamo negde i nadam se da još uvek spavaš otvorenih prozora.
Nadam se da si isti, onakav kakvog te pamtim.
Onakav kakvog te crtam prstima po zidovima, u mrklom mraku svoje sobe.

Hajde me podigni sa zemlje.
Rastopi me svojim ogromnim rukama.
Vrti me u krug, oko Meseca.
Neka mi kosa padne na tvoje lice.
Smej se.
Nežno me poljubi.
Pa opet nestani.

Autorka: Anđela Angie

Fotografija: tumblr.com