28 okt Nestalo jogurta

Sivo jutro, jedno od onih koja izgledaju mrtvo, ali obećavaju tako mnogo. U hodniku miriše sveža bela farba sa vrata novih komšija, počinje sve iznova, zidovi im mirišu na „staro, dobro poznato” novo.

Iza njenih vrata miriše znoj dva tela pomešan sa mirisom ustajale piksle i nekoliko spaljenih „džointa”, koji se još uvek razvlače po sobi i kao mačke se maze leđima o plafon, a sa pločica u hodniku presijava se trag „Domestosa” i one odvratne, sive krpe što se zavlači u zapljuvane ćoškove kao goli puž koji nema pojma gde mu je ostala kuća. Kompletno bunilo.

Pošla je niz hodnik, slušajući kako joj žuti đon „kanađanki” škripi u dodiru sa sveže opranim podom i uopšte nije razmišljala o muzici koja joj je zvonila u ušima.

„I’m the hero of this story, I don’t need to be saved,

I’m the hero of this story, I don’t need to be saved,

I’m the hero of this story, I don’t need to be saved…”

Samo je krenula dole po jogurt jer je pašteta previše pusta kad je samo sa hlebom.

„Želim nešto jestivo”, odgovorio joj je na pitanje šta želi za doručak, koje je postavila u iščekivanju rečenice: „Ništa, vrati se u krevet i uhvati me za kurac.“

Pete su joj proklizavale na stepenicama i to je bilo čudno jer je guma dizajnirana da ne kliza. I ljubav je dizajnirana da u nju verujemo.

„Zar sam to onda slučajno, čak baš nimalo namerno, uspela da oborim dve neoborive istine?” I ubrzo je zamišljala svoj lakat kako ležerno gura tanku čašu za vino sa ivice šanka. Lako kao kolutanje očima.

„Ma, nema veze.”

„Dobar dan…”

„Uh, izvinite, nisam Vas primetila odmah”, tek sad je čula da su se koraci zaustavili ispred nje. Da nije zadržala svoj poslednji korak, sudarila bi se sa novom komšinicom, Adom.

Čudna je bila ta Ada. Kad ju je videla prvi put, izgledalo joj je da ta žena ne ume da se smeje. Čak ni onako isfolirano kako se osmehujemo onima od kojih potpuno nezasluženo tražimo uslugu, ili kroz taj mehanički potez mišića lica na trenutke priznajemo postojanje nekih inače nebitnih likova, bez mnogo razmišljanja o tome. Čak ni to.

Ali, nešto je bilo drugačije, izmešteno.

Ada je nosila krzneni prsluk i cela njena pojava se prelivala u tonovima rajske ružičaste, činilo se kao da nijedna boja na svetu više ne postoji osim te pink magle koju je donela sa sobom.

Umesto sina, ona je za ruku držala ćerku, devojčicu od 7–8 godina, koja je bila obučena u onu čudnu krinolinu sa čipkom u velikim ružičastim talasima, noseći slameni šešir sa odvratno velikom satenskom mašnom. Umesto da bude bez ljubimaca, ona je imala mačku, koja je više ličila na veliku roze čizmu nego na mačku.

„Ti poranila, a?”, NASMEJALA se Ada.

„Ma da, malo sam kasnije legla”, kiselo je odgovorila uz jedan od onih isforsiranih osmeha, ne zato što je bila uvređena jeftinim bockanjem i što je zapravo bilo pola tri popodne, nego je osećala vreli pogled koji je dolazio odozdo, nekih 20-ak centimetara iznad zemlje i to joj je potpuno poremetilo ravnotežu.

Čizma ju je gledala bez treptanja, razumno, tako intenzivno da joj se učinilo da sigurno ume da govori, dok je devojčica izgledala kao da u životu nikad nijednu reč nije izustila. Ni kad je boli.

„A šta misliš, zašto imam minijaturnu, savršenu repliku sive ruske šubare sa jarkocrvenom petokrakom za koju nisi imala pojma da postoji u toj veličini i štitnicima za uši koji su na mestu gde bi trebalo da budu ljudske uši, što bi značilo da na meni nemaju nikakvu drugu funkciju –osim estetske, AKO NISAM TRAŽILA OD ADE?!”

Pustila ih je da prođu, sačekala ispred zgrade oko tri minuta dok nije bila sigurna da su se popele do svog stana i vratila se gore.

„Šta se desilo sa tobom, jebote, nema te već 45 minuta? Gde si bila?”

„Nestalo je jogurta. Želim da te uhvatim za kurac.”

Autorka: Ana Milanović

Fotografije: Linus Lohoff, mrsavljenje.co