12 jan Nesrodnoj duši

Dok sam prolazila kraj gimnazije danas, razmisljala sam – niko te ne može prodrmati bolje od samog sebe. Daješ ti savete drugima, ali ne naučiš ništa na njihovim greškama. Tek kada greške postanu tvoje, tek tada su ti velike i za lekcije.

Otišla sam kada nam je bilo najteže, nisam bila svesna vrednosti naše sedmogodišnje ljubavi, koja je tako duga morala imati i lepe i teške trenutke. Zapuštena u poslednje vreme, u senci rutine, sakrila su se najčistija osećanja I bezuslovna ljubav, pre svega njegova, a onda I moja. Nije bilo sreće, samo životarenja. Bar sam tako mislila.

Kažu, nekad treba da pustiš nekog da ode da ti se vrati još jače.

Kažu, ljudski je grešiti, ali I praštati.

 I nebitno je čije je šta. Jer najlakše je kriviti i osuđivati, teško je biti čovek i razumeti. Da je sve to život, često nepravedan i pun testova koje moramo da prođemo pre nego što zaista počnemo da živimo. Ako na test gledamo baš tako, ima šanse da ga prođemo. Ako ga gledamo kao neopozivu činjenicu iz koje proistekne osuda I gnev, izabraćemo lakši put, a ustvari ga nismo prošli. Navigacija mogu biti samo najdublja osećanja.

Ona su se javila kada smo se, posle mesec dana ravnodušnosti, potiskivanja i bežanja od realnosti, sreli.

Susret je bio sve osim toga. Hladnoća u glasu nije uspela da sakrije ridanje dva srca.

Teško je vratiti se kada odeš, I to tako odjednom I daleko da ti I  ne padne na pamet da se vraćaš. Još je teže kada spoznaš činjenicu da je to ono što najviše želiš. A najteže je kada pored tebe to isto želi onaj kog si tako hladno napustio posle 7 godina odrastanja, pa nezrelosti, svadja oko gluposti i mimoilaženja u željama, interesovanjima i karakterima. I šta je to drugo nego LJUBAV.

Jer ljubav nije kada nađeš srodnu dušu I sebi sličnog, po karakteru, vedrini, interesovanjima I viđenju života.

To bi bilo idealno, osim ako već ne voliš nekog ko te izluđuje.

Oduvek sam sanjala da ću nači srodnu dušu, romantičara, sanjara, nekoga poput sebe, nekoga ko će mene voditi, nekoga ko će biti borac, nekoga ko ne staje, ko radi na sebi I ko za ljubav daje sve, bez stida i srama i brige šta ko misli. Ko je samostalan, odgovoran, pažljiv I skroman… Upoznala sam ga. Priča bi davno bila gotova da ja već ne volim nekoga ko se retko smeje, ne voli knjige I pisanje, već gitaru I acoustic verzije pesama, čeka podne da se pokrene, ali voli mene celu takva kakva jesam.

Shvatili smo – šteta je da sa drugima budemo bolji nego što bi jedno drugom bili. Rešili da se trudimo i borimo jedno za drugo. Pustio me je da odem da mu se još jače vratim, da se svađamo svaki dan i da ne znamo šta nas sutra čeka.

Jer jedina sigurna stvar u životu je smrt, sve drugo su lažne sigurnosti koje nam trebaju da nam bude lakše dok smrt dođe.

A jedina važna stvar koja ulepšava život, bez obzira na razlike dva bića, jeste ljubav koja ih veže. Čak i kada je nesigurna, sebična, sujetna, puna svađe, boli I ludila, čak I tada je najlepša. Svet bez nje čak i takve bio bi truo. Ljubav iznad svega, i kad je najteže, i kada jedno želi da zauvek ode.

Pitala bih ga da li je siguran, ali plašim se. Sa druge strane, i ne zanima me. Hoću da uživam u ovom trenu, kada sam videla koliko ljubav može imati oblika. Koliko nešto što sanjaš celog života može da bude nevažno, kada shvatiš šta imaš već… Kada te ruka koja te je, makar I ovlaš, držala toliko godina greje više od neke nove, koja ti je donela cvet ili obećanje. Kad se diviš nečijim Manama. Kad smatraš da je kasno da zavoliš neke druge. Kad ne želiš to.

Nije to da devojke vole loše momke, to je da devojke stvarno vole svoje momke, koliko god boljih da ima. Neke to shvate pre, neke kasnije. Neke nikada, jer pamte samo loše I ne daju sebi da se vrate na staro i po njima, gore. I uvek sanjaju potajno i pitaju se šta bi bilo, da li su mogle čekati da momak konačno postane čovek. Ili se I ne pitaju, jednostavno znaju. Nisam ponosna kako sam ja shvatila, ali svako ima svoj način. I ipak shvati… Da:

Moja srodna duša imala je sve o čemu sam sanjala; mogao mi je pružiti sve što sam htela. Isto smo razmišljali, sve se savršeno uklapalo, do detalja.

Osim jedne sitnice.

Nije Stefan.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com