06 sep NEPRIJATELj SVOG ŽANRA (Valter u crnom talasu)

Valter je otišao u legendu.

To svi znamo.

Ali, ako kažemo da su 22. maja 2016. u legendu otišli i Mirta, Al Kapone, Korovjev – neće baš svako u prvi mah znati na šta tačno mislimo.

Pre nego što će se definitivno proslaviti ulogama u spektaklima partizanskog žanra (Bitka na Neretvi, Partizani, Sutjeska, Valter brani Sarajevo, Partizanska eskadrila samo su neki od njih), Velimir Bata Živojinović već je imao blistavu karijeru u filmovima potpuno drugačije vrste, štaviše opozicionih prema režimskom „crvenom talasu“. Druga polovina šezdesetih godina XX veka ostala je u jugoslovenskoj kinematografiji karakteristična kao vreme „crnog talasa“, kako je tadašnji državni vrh jednim ne baš lepim pojmom imenovao sve one filmove okarakterisane kao antikomunističke, odnosno kao oštra kritika vlasti i društva. Zapažamo Batu Živojinovića u filmovima Čovek iz hrastove šume (režija: Mića Popović), Tri, Skupljači perja, Biće skoro propast sveta, Majstor i Margarita (Aleksandar Petrović), Neprijatelj, Povratak (Živojin Pavlović), Uzrok smrti ne pominjati (Jovan Živanović), Doručak sa đavolom (Mika Antić), Praznik (Đorđe Kadijević)…

U filmu Biće skoro propast sveta budući Valter pojavljuje se u ulozi mračnog udbaša koji se čak prerušava u sveštenika ne bi li od zatvorenika saznao tajnu, a u Majstoru i Margariti vidimo Batu kao komičnog i simpatičnog đavoljeg slugu! Posebno je zanimljivo gledati budućeg heroja Sutjeske kao četničkog komandanta u Kadijevićevom Prazniku. (Koliko je sve to na višem nivou i umetnički mnogo vrednije od jednostrane slike koju imamo u partizanskim filmovima vidimo i po tome što se kao reditelji „crnog talasa“ pojavljuju i po jedan slikar i pesnik.)

Posebna je priča film Neprijatelj Živojina Pavlovića (1965). To je, ustvari, Dostojevski prenesen u socijalističku Jugoslaviju. Pavlović je adaptirao roman Dvojnik slavnog ruskog realiste tako što je samo promenio podneblje i epohu, dok je osnovni zaplet bez problema ostao kao u izvorniku, čime se Dostojevski još jednom pokazao kao svevremen pisac, a pokazaće se takav i tri godine docnije, kada Aleksandar Petrović bude radio film Biće skoro propast sveta po uzoru na roman Zli dusi. Ako tome dodamo i film Majstor i Margarita, takođe u Petrovićevoj režiji, a snimljen prema slavnom romanu Mihaila Bulgakova, vidimo da nam ruski klasici nikad nisu bili bliži nego u periodu označenom kao „crni talas“. (Uzgred, već smo naglasili da se Bata pojavljuje i u tim filmovima.) Koliko to može zvučati čudno iz perspektive vremena kada se televizijske serije rade prema vikend-romanima, a filmovi prema američkom obrascu uspešnog i snobovskog života!

Radnja Pavlovićevog Neprijatelja naizgled je isuviše jednostavna. Grafički radnik Slobodan Antić, čovek dosledan svojim mladalačkim revolucionarnim idealima, otkriva da ima dvojnika, po izgledu istovetnog, ali po ponašanju potpuno drugačijeg. Naime, dvojnik niže uspeh za uspehom tamo gde Antić redovno doživljava neuspehe i poniženja, i na poslu, i u društvu, i kod devojke koju voli. U pokušaju da mu se suprotstavi i uništi ga, Antić zapravo uništava samoga sebe, jer taj dvojnik nije niko drugi nego on sâm, ali licemeran i bez principa.

S posebnom pažnjom reditelj je istakao Antićevu doslednost i nepokolebljivost u društvu koje se vremenom udaljilo od svojih korena i pretvorilo u svoju suprotnost. To društvo, međutim, i dalje opstaje pozivajući se na tekovine revolucije, dok istovremeno klizi u izopačenost. Jedna Antićeva opaska krije u sebi opasnu kritiku unutrašnjih sukoba među starim drugovima, pri čemu su se neki dočepali političkih funkcija, dok su ostali gurnuti u zaborav retuširanjem istorijskih činjenica.

Nemoćan da prihvati i razume u šta se to pretvorilo društvo za čije se uspostavljanje i sâm nekada borio, Slobodan Antić postaje neprijatelj tom istom društvu, ali time automatski postaje i neprijatelj samom sebi kao sastavnom delu društva. Iz potrebe da se uklopi u nove tekovine tako što bi pregazio preko svojih principa i ideala, Antić nesvesno stvara dvojnika koji bi sve to učinio umesto njega. Iako se dvojnik najpre predstavlja kao prijatelj, na kraju se ispostavlja da je to najgori mogući neprijatelj, upravo zato što je spreman da uradi sve ono za šta Antić nije tako sposoban i odlučan. Dvojnik je bolji ljubavnik, bolji prijatelj, bolji radnik, lakše se uklapa u dvoličnu sredinu, lakše se snalazi na poslu, bez problema prelazi preko svih stavova kako bi stigao do cilja. Sve bi to i Antić hteo da postigne, ali ga savest i stari ideali sprečavaju da bude tako bahat i da gazi preko mrtvih. I mada dvojnik u početku nastupa u Antićevo ime, vremenom počinje da gradi sopstvenu karijeru čime zapravo uništava Antićevu. Tada Antić ostaje na cedilu, poražen ne samo od društva koje se potpuno preobrazilo, nego i od samoga sebe.

Priča o dvojnicima-neprijateljima proteže se i do današnjih dana, pomenimo samo romane Udvojeni čovek Žozea Saramaga i Borilački klub Čaka Palahnjuka. Teško da su Saramago i Palahnjuk imali prilike da gledaju filmove Živojina Pavlovića, ali sasvim je sigurno da su čitali Dostojevskog, pa kako je i njima verovatno pred očima bio Dvojnik dok su pisali svoje romane, nije slučajno što su na pojedinim mestima došli do gotovo identičnih ideja kao Pavlović a da verovatno nisu ni znali za Neprijatelja. Pogotovu je u Borilačkom klubu uočljiv motiv gde za svaki dvojnikov napor i uspeh lovorike pokuplja original, sve dok se to ne pretvori u strahovitu Pirovu pobedu. Nema ko ne zna za filmsku verziju Borilačkog kluba, ali malo ko zna da je Živojin Pavlović još 1965. godine podario sedmoj umetnosti jednu sličnu priču koja bi bez problema bila aktuelna i danas kao što je bila aktuelna tada, kao što je bila aktuelna u vreme Dostojevskog.

Kad pogledamo sa ove distance, Pavlovićev film i Batina uloga u njemu zaista deluju kao dvojnik Bate Živojinovića koga pamtimo po ulogama partizanskih akcionih heroja, kao da to nije onaj isti glumac koji ispaljuje rafale na Neretvi ili se spušta niz sarajevsku sahat-kulu. Verovatno jedini jugoslovenski glumac koji je igrao u produkcijama svih ondašnjih republika, Bata Živojinović takođe je jedan od retkih koji ne samo što je igrao, nego se i proslavio ulogama u dva potpuno nespojiva žanra.
Ipak, koliko god dve filmske struje bile ideološki suprotstavljene jedna drugoj, one imaju nešto zajedničko, a to je da su obe, i „crni talas“ i partizanska epopeja, čist izdanak domaće kinematografije, pa ostaju prepoznatljivo obeležje jugoslovenskog i srpskog filma, baš kao što to ostaje i čuveni Valter kome, videli smo, nije smetalo da sa crvene ode na neprijateljsku, crnu filmsku teritoriju i tamo čak postigne mnogo veće uspehe.

Živeti kao svoj dvojnik i prelaziti na suprotnu teritoriju, to je u privatnom životu čisto licemerje, ali ako glumac ume da se izbori i sa crnim i sa crvenim talasima, te da svojim radom prevaziđe sve ideološke i nacionalne prepreke s kojima se kinematografija suočava, to je već jedna neiscrpna umetnička snaga vredna pažnje i svakog poštovanja.

Narodni heroj ili đavolji sluga, svejedno je, Velimir Bata Živojinović ostaje legenda naše kinematografije upravo zato što je savršeno isplivao iz oba burna talasa.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija: telegraf.rs