01 okt Nepodnošljiva lakoća planiranja

Sve sam smislila za tu sedmicu. Spavaću 5 sati. Ustaću pre devet. Učiću celo prepodne. Učiću poslepodne. Između ta dva učenja ću strpati u sebe 6 kafa, 3 sendviča, veliku kesu “Medenog srca”, pa nešto slano, pa još nešto da zasladim, pa jedna rakija da ubijem nervozu. Vi niste svesni koliko male žene mogu da jedu kad su nervozne. (Inače, ovo je savršen uvod teksta za moju majku, ukoliko izuzmemo alkohol).

Između dva učenja ću izdepilirati sve što niče na mom telu. Otićiću do Lilija i 25 minuta ću birati nijansu crvenog laka za nokte. Čisto da zajebavam onu tetu što me uhodi među rafovima, jer misli da nešto hoću da ukradem. Pitaće me da li mi treba pomoć. Uzvratiću joj sa jednim istorijskim: “Ne”, tonom ratnika koji neprijatelju ne dozvoljava da osvoji tvrđavu. Otvoriću prozor, iako je zahladnelo i čekaću da onaj komšija krene da svira džez koji ne razumem. Džez koji ne moram da razumem da bih ga volela. I do pijace ću otići. Pijace su lepe u jesen. Za pijacu vam ne treba razlog ili spisak. Nek stvari su i bez spiska odlična predispitna terapija.

Prošetaću Radoja u parku. Prvi put. Vreme je da izađe iz kućnog pritvora. Sve keruše će se okretati za njim.

I njega sam isplanirala. Nekog novog u mom životu. Nekog ko je u isto vreme blizak i dalek. Nekog ko mi je uleteo u svet sa padobranom. Nekog zbog kog se smejem i čujem Edit Pjaf dok koračamo. Nekog sa kim sam kisnula, a da mi nije bilo hladno. Nekog zbog kog često ispadnem glupa.

I onda ću, ukoliko se budem držala ovog plana, dogurati sebe do vikenda. Imaću diploma posle 100 godina studiranja. Biću srćna i pijana. Radovaću se ovom kraju.

Evo kako je ovaj plan bio sproveden:

Učila sam svako prepodne koje u mom slučaju kreće od 11 sati. Opustošila sam pekaru u kraju i deo sa slatkišima u prodavnici. Rakija i pijaca ovog puta nisu imali umirujuće dejstvo. O depilaciji i da ne govorim. Kontraindikacije su se ispoljile na ljubav. Blokada. Salata emocija. Svađa. Edit Pjaf je utihnula. Padam. Padobran se ne otvara. Radoje neće da šeta u parku. Neka babuskera govori kako je debeo. Kažem joj da ima bujnu dlaku i da je na dijeti. Komšija nije svirao džez. Nervoza je tu. Poslednji ispit je tu. Kraj, srećan ili tužan… postaje mi svejedno. Kraj može da bude i u novembru. Šta fali novembru?

Odlazim u Lili. Teta me vreba. Baš u tom momentu slaže tampone. Pravolinijski. Meri. Malo se odaljava od tog rafa, pa kreće opet. Pitam se, šta kog đavola tražim u Liliju par sati pred ispit. Zbunjeno gledam u deo sa raznobojnim lakovima. Teta mi se približava. Veštački osmeh, veštački zubi, crven karmin.

–          Jel vam treba pomoć?

–          Treba!

–          Tražite nešto određeno?

–          Tražim sebe!

–          Mislite na parfem koji Vas definiše? Neka mladalačka nota jasmina, možda?

–          Neću jasmin! Hoću nešto za smirenje!

–          Gospođice, apoteka je dva rafa levo od Vas.

Rekla sam hvala i izašla sam napolje.

Položila sam poslednji ispit na svom terorističkom engleskom. Napolju je pljuštala kiša. Plakala sam i pešačila do kuće. Dramski moment. Filmski moment. Emotivni moment.

Plakala sam jer sam htela da zagrlim sve one koje volim. Plakala sam jer će sad uslediti ono: “još da se udaš, da nađeš pravi posao, da rodiš decu”. Plakala sam jer sam konačno nešto privela kraju. Plakala sam jer on nije tu da me drži za ruku. I ne znam što sam sve još plakala, ali sam plakala.

Uveče su me prijatelji uzeli pod svoje. Rakija i čokoladice. I nisam znala šta je sutra.

Sutra je…

Sunce. Pijaca. Prijatelj. Radoje koji trči po parku. Crveni nokti i izdepilirane noge. On. Mesto za dvoje. Soundtrack Edit Pjaf u glavi. “Medeno srce”. Srce…

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com