01 mar Neko drugo vreme

Bilo je to drugo vreme. Vreme kada si se morao pomučiti da dođeš do njenog broja telefona. Kada si čekao da vam se smene preklope da je vidiš na pet minuta.

Bilo je to vreme kada su devojke bile mršave i gotovo bez oblina. Ali si se lako mogao zaljubiti u njihov osmeh i nestašne oči.

Vreme kada često nisi imao kredita ni za poruku, pa si mogao samo da je cimneš kad misliš na nju. Kada nisi lako mogao da znaš šta je interesuje, gde se kreće, pa da se pretvaraš da si nešto što nisi. Bilo je to vreme kada si lako mogao da budeš ono što jesi i da se ponosiš time.

Vreme kada si jeo paštetu i hleb za doručak, bez griže savesti, onda kada su ti leptirići u stomaku to dozvoljavali. Kada se noću, na terenu čula samo tvoja košarkaška lopta i kada je cela ekipa bila napolju. Ne očajan engleski u Doti i besno kliktanje mišem, ili beskrajno skrolovanje naslovne strane Fejsbuka gore-dole.

Bilo je to vreme kada su se devojke stvarno morale osvajati, kada bi ih prvo osvajao pa imao. Kada je TA mogla da te zavoli preko tvojih reči, dok se pita kako izgledaš i kako zvuči sve to. Sada jednostavno ukuca tvoje ime u neko polje za pretragu, nađe te, vidi neku površinu, po kojoj odlučuje da li će dozvoliti uopšte da je tvoja unutrašnjost zanima. Ranije, imao si šansu da joj postaneš drag kako god da izgledaš; danas to možeš samo ako si nabildovan, bogat i zanimljiv u društvu.

Bilo je to vreme kada si davio njene drugarice na hodniku da je pitaju da se vidite posle škole, ili za veliki odmor. Kada si izlazio do grada samo jer si se nadao da će i ona. Kada je samo njen pogled u prolazu bio dovoljan da ceo dan razmišljaš o njoj. A o vašem prvom poljupcu da ne pričamo… Pa bio si srećan mesec dana nakon toga!

Vreme je kada krijemo emocije, kada se trudimo da budemo kao neko, umesto svoji. I svi postajemo isti, a nestajemo kao individue. Vreme je kada je ljubav na drugom mestu; kada prvo ide zabava, samoostvarenje, dobar auto, proputovan svet; a prazan stan i raskantana porodica. Za ljubav i porodicu ima vremena – osim što ga nikad nema.

Sada je totalno drugo neko vreme i ne mogu a da se ne zapitam – da li je ljubav u njemu uspela da ostane ista? Da li je mogla?

Nadam se da nije promenila oblik, volela bih da nije. Jer mi je žao, ako ove devojke danas (mada same krive za to) neće osetiti kako je to kad se neko stvarno zaljubi u njih. Kada ih neko iskreno zavoli, ne zbog njihovih manekenskih tela i izopačenih poza, nego zbog njihove prirodne boje usana i malog dupeta. Ili muškarce, bez dobrog auta, koji umeju da se dobro oznoje na terenu u trenerci pocepanih džepova.

Kao ti mene i moje skromne obline, sanjalačko srce i veru u ljubav, neiskvarenu i trjanu, u svim mogućim vremenima.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: pinterst.com