01 okt NEKI SU TAKO ODLUČILI

Telefonski poziv.
– Halo? –
Za majku je,
opet neka smrt.
Okružen sam smrću,
neka stigne u novinama,
dok pijem kafu pre ispita,
ili je na TV-u kad ćale traži fudbal,
neka stigne telefonom,
a mnogo njih prolazi pored mene,
dok idem na autobus za Beograd,
i dok šetam kroz isti.
Svuda je.

Ljudi ne vole.
Ne vole život,
ne vole životinje,
ne vole druge ljude,
ne vole svoje ljude,
ne vole sebe.
Ne vole.

Umreće za par minuta,
umreće do zalaska Sunca,
umreće sutra,
umreće za par godina.
Umreće.

Oni ne znaju za mir,
oni jure po naredbi,
oni prate frulu smrti,
oni ne znaju ko su,
ne znaju gde idu.
Oni ne znaju ništa.

Ostaviće kopile iza sebe,
ostaviće sadržaj bešika i creva,
ostaviće svoj bar-kod na radnom mestu,
svoj potpis u banci,
svoj glas političaru.
Ostaviće svoj bar-kod na spomeniku,
ostaviće svoju beživotnu hrpu kostiju, sala i organa,
crvima da se goste.
Ostaviće ništa.

Drugi će se kloniti smrti,
i voleće bar svoje ljude,
i sebe,
i životinje.
Sviraće sopstvenu muziku,
oni će tražiti mir,
kao što je ispred mog ulaza,
gde u simbiozi žive golubovi, mačke, psi i babe.

Takvi će znati ko su,
i možda će neko od njih biti kopile,
i reći će petorici likova – pušite ga – iskeženo i pijano,
i ostaviti zube i krv na pločniku smejući se.
Ili će neko ostaviti grafit:
– MARIJA VOLIM TE!!! – sa jedne strane,
a neko – SARO BIO SAM KRETEN OKEJ? – sa druge,
koji je neki debeli komšija, Dule,
hteo da prekreči.
Neki će uveče odlučiti,
da već ujutru odu vozom, zbog neke devojke,
na zapad, na sever,
budiće se u drugim gradovima,
i drugim krevetima,
i pisaće pesme o tome umesto grafita,
o njihovoj kosi,
očima,
i vinu,
o zagrljajima i hladnoći u povratku,
o ludilu usamljenih noći,
kad se čuju samo otkucaji srca,
i poneka sova koju teraju petardama napolju.

Neki će se rastajati na stanicama,
uz poljubac u vrat,
i poklonjenu knjigu.
Neki tužni, neki srećni,
neki jači od svojih emocija.
Gladovaće zbog neuzvraćene ljubavi,
pratiće svoje glupo, budalasto srce,
i lično će ga položiti u grob.

Crvi ne mogu da jedu dušu,
neki su odlučili da jednostavno budu,
besmrtni.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografije: pinterest.com