03 dec Neizrecivo

Imala je nešto prokleto u sebi. Video sam to. Osetio sam onog momenta kada sam uočio njen zaluteli pogled ka nebu, oblacima. Znao sam da želim i ja da budem proklet sa njom.

– Odlutajmo zajedno. – rekao sam. Ni sam nisam shvatao da sam to rekao naglas. Čula me je. Pogledala me svojim čulnim očima, u kojima sam odmah video odobravanje, ne da joj priđem, već da pobegnem. Pobegnem sa njom.

– Kuda? – upitao sam.

I dalje ništa nije progovarala. Zamahnula je svojim konjskim repom, ostavljajući za sobom jasan trag nežne note parfema. I krenuo sam za njom. Jedna vrata. Druga vrata. Tražio sam je. Konačno, bila je u poslednjoj kabini toaleta. Nisam znao šta da radim, sama me je obujmila, ne nogama, već rukama, svuda me je ispipavala. Našla je novčanik. U njemu ugledala moju ličnu kartu. Pogledala je ime i prezime. Adresu. Video sam da je čitala. Upijala. Upijala kao one oblake koje je gledala kroz staklo ulaznih vrata. Konačno mi je kroz misli prošlo da li je nekoga čekala, s kim je bila uopšte u ovom kafiću. Jecao sam u sebi, grcao od želje da je pitam. Ništa nisam znao o njoj, a ona… Ona je saznavala sve o meni sa dokumenta u njenim rukama. U suštini šta sam i bio sem tog imena i prezimena. Ništa za sobom nisam stvorio. Imao sam 32 godine. Ni kučeta ni mačeta. Dve ozbiljne veze. To i nije bilo bitno, čim sam došao u kafić da pijem preko dana, znači da nisu bile vredne priče.

Pogledaj me, molio sam se u sebi. Oh, opet sam to rekao naglas. Prokletstvo. I to sam rekao naglas. Gledala me je. Neizrecivo opet između nas. Udahnula je duboko. Namestila se uz mene. Telo uz telo. Osećao sam njen puls. Njene udisaje. Grudi su joj se nadimale. Nisu bile velike. Bile su prosto savršene. A ona… Ona… Duga crna kosa, crna kožna jakna, i crna magija kojom me je omađijala. A njen crveni karmin je ostavila najpre na mom vratu. A zatim je počela da me ljubi…

I ja sam nju ljubio, da se ne lažemo. Ljubili smo se tako prokleto kratko, sad mi se čini. Greh je reći da nisam hteo da to duže potraje, ali onda me je isterala iz kabine. Zalupila vrata za sobom. Čuo sam rezu kako odzvanja.

Polunapaljen stajao sam nepomičan. Besan. Drhtav. Čekao da otvori prokleta vrata. Opet sam se molio u sebi. Ne ovog puta to nisam naglas rekao. Nisam samo znao šta da radim. Čekao sam da splasne nadražaj i išetao iz toaleta ponovo do šanka i naručio pivo. Veliku kriglu. Otpio sam je u jednom gutljaju a onda išetao iz kafića. Stigao sam do stana, a ona me je čekala ispred.

**

Greh ju je bilo gledati! Zar je mislila da njen dolazak nije najavljivao sve ove emocije koje su me obuzimale i oduzimale u isti mah?

Zašto je to uradila? Mislio sam da me je samo sunovratila u onom toaletu, čisto kao da je videla da mi je potreban beg od ove kolotečine u koju se moj život upetljao.

Dođavola, mislio sam da niko to i ne primećuje, sem dubokog mene, koji na površini nije odavao ni obrise toga! Svašta mi je padalo na pamet dok sam se sabirao nakon onoga što se desilo i to u sred belog dana. Želeo sam da je nestvarna, da je neka veštica koja se pukom čarolijom stvorila tu preda mnom, iz neke daleke prošlosti, budućnosti, svejedno odakle, samo da nije tu. S druge strane, želeo sam da jeste. Uštini me.

O zašto sam i to rekao naglas?! Nismo progovarali. Nije bilo propitivanja. Stajali smo tako već deset minuta, možda je nešto odgovorila, ali ne sećam se. A kao da je dubokim izdisajem rekla „Pogrešila sam što sam došla“.

Delovala mi je kao beskućnica. U stvari ja sam to postajao pored nje. Pred njom. Bio sam izgrađen dotada od mnoštva cigli, koje su se nekako urušavale, kao da je postavila dinamit, a brojčanik je odbrojavao poslednje sekunde pre eksplozije.

Konačno se desila. Buknuo sam u plamenu, i raspao se u paramparčad. Opiljci su se osećali na našim kožama, a miris pepela se širio kroz naše nozdrve. Poljubio sam je. Samo ovlaš.

A onda je ona počela da plače.

***

Ne znam šta je to sa ženama i suzama. Zar sam i to rekao naglas, pošto me u tom istom trenu počela da se susteže od suza? Šta se to dešavalo sa mnom, kad nisam ni razaznavao šta sam govorio naglas, a šta ne?

Nisam hteo da je štitim, niti da je zagrlim. Video sam da je jaka, shvatao sam da nije želela da ima ikog. Navikla je da bude sama.

„Otići ću“, izustila je.

Nisam pokušavao da je zaustavim. Čak se nisam ni osvrnuo da pogledam u kojem pravcu je otišla. Ponovo bez objašnjenja. Ponovo bez ičega što je ostavila za sobom o sebi.

Osim mene. Mene je ostavila.

****

Nisam maštao kako ću je ponovo sresti. Postoje ti ljudi koji se nekad pojave, s kojima osetiš neku povezanost, neke spone i sprege između vaših unutrašnjih elemenata. Podsvesno znaš da biste funkcionisali, ali se sustežeš, odnosno sustežete se, jer znaš da biste oboje bili nekako nedorečeni, neučinjeni, pa vam se čini da ste ovako potpuni. Ne urušavate nikakve fantazije jedno drugom. Distancirate se, obuzima vas strah. Strepnja od toga da se te veze ne pokidaju, umesto težnje da se vaše karike povežu i ojačaju klještima taj lanac.

Radio sam na tome da shvatim šta je to što želim. Izlazio sam sa drugovima koji se još nisu poženili, slušao ispitivanja onih koji su se poženili i dobili decu, o tome kad ću se ja skrasiti.

Potajno sam se nadao da… Da, potajno sam se nadao, da nastavim rečenicu, da će se ona pojaviti ponovo pred mojim vratima, ali ja sam ipak odlučio i da promenim adresu.

Svaki trag sam utirao. Nisam ostavljao ni mrvice. Kao da je htela da me prati. Naravno da nije…

Zašto bi želela mene? I moje tragove?

*****

Probdeo sam tako par noći sanjareći kako bi bilo da sam je uveo u svoj stan te večeri i kako se sklupčani budimo sutradan. Šta ako?

Ali nismo. Znam da i da jesmo, ona ne bi bila tu ujutru. Samo bi se iskrala, a mene tako još više ukrala.

Ovako sam, kao, bio ceo. Nisam bio ničiji. I tako životario. Ušao u kolosek, a poremetila mi je šine. Promenila kurs ručicom. Onom kojom me je suzbila uza zid kabine. Onom kojom je pretraživala sve što sam joj dopuštao. Onom kojom je, figurativno govoreći, izvukla tepih pod mojim nogama i ja sam pao.

Nijedna nije vladala mnome, kao ona. Čak ni one koje sam upoznavao posle nje, s kojima sam govorio, a koje su uzvraćale razgovorom, za razliku od nje. Ali uvek su isto izgovarale na kraju, istu njenu jednu jedinu reč-rečenicu, kako odlaze. A odlazile su povređene.

Ja to nisam bio. Ništavan sam. Nisam imao nikakva osećanja. Zato sam i ja otišao na kraju. Iz grada. Tada sam i doživeo svoj pravi sunovrat ličnosti.

*******

Sve je stalo. Sve priče su prestale da postoje. Jer sve su bile tužne. Čak i ova sa kojom sam počeo.

Ponovo je počela. Bila je sada tu. Prišla je mom stolu, sada kao konobarica i rekla „Reći ću ti savršenu scenu. Ti odlaziš na ovu adresu“, pružila mi je papirić, „ispod saksije na pragu pronaći ćeš rezervni ključ, i ulaziš u moju kuću“.

Nije više imala dugu crnu kosu. Imala je isti onaj osmeh. Vragolasti. A zatim je otišla do susednog stola i uzimala porudžbinu.

Ja sam zurio u njen stas. Nije da sam hteo da je posedujem, da je imam u seksualnom smislu, već sam hteo samo da se uverim da li na papiriću piše prava adresa. S obzirom da tek što sam bio završio sa pauzom, izašao sam ispred kafea i pozvao na poslu da javim da neću doći, a onda ušao u prvi taxi i dao papirić.

Krenuo je. Stvarno je bila prava adresa! A ispod saksije je stajao ključ! I to onaj koji je odgovarao toj bravi. Škljoc! Jedanput. Škljoc! Drugi put. Pritisak kvake! I ušao sam.

Ništa mi nije delovalo čudno. Seo sam na stepenik, s pogledom na vrata. Nisam ni gledao na sat. Nisam ni gledao ni u vrata. Ne znam kako je vreme prošlo.

Kvaka se u jednom trenu spustila i tu je bila ona.

Bez dobrog dana, bez dobre večeri, samo je spustila torbu na pod i prošla mimo mene uz stepenice. Čuo sam kako na spratu pušta vodu. Ja sam i dalje sedeo na istom mestu. Opet se nisam osvrtao za njom.

Prokleta da je! Samo sam je osetio kako me masira po ramenima, jezik u mome uhu, i zavlačenje desne ruke u pantalone i opipavanje muškosti. Tako sam joj se prepustio…

Vodila je igru. Vodila je moje prepone u ekstazu. Hteo sam da ponirem u njoj, ali kada bih krenuo da je posadim u svoje krilo, da je okrenem ka sebi, izmigoljila bi se, a zatim bi ponovo pokušala da utiša moje dahtanje svojim jezikom.

Ustao sam. Svideo joj se moj otpor. Video sam to. Stajao sam tako pred njom sa otkopčanim pantalonama, zahtevajući nešto. Nisam znao šta. Stvarno nisam znao. Samo sam je upijao. Pružila mi je ruke i povela uz stepenice. Ugledao sam kadu, punu vode, i nju kako u haljinici boje kajsije ulazi.

Pripijenost te haljine. Miris neke kupke koju je prosula. I ja, koji nisam znao da li da se svučem ili da i ja uđem obučen.

Izabrao sam da uđem onakav kakvog me je dovela dotle. Seo sam iza nje, a ona je polako uzimala šampon i trljala svoju kosu. Trljala moju kosu. Upadala mi je sapunica u oči, i ništa nisam video. Ponovo te ruke na nezgodnim delovima tela. I njeno zgodno telo pored mog.

Seks. To nije bio seks. Voda je počela da se hladi, a naša tela su bivala sve vrelija, sve užurbanija, stopljena, a odeća je još bila na nama. A ona je bila na meni. Ja sam bio u njoj. I sad sam se pitao gde su joj bile gaćice.

„He, skinula sam ih čim sam te videla da si ušao u kafe.“

Ponovo ja, i moje izgovaranje misli naglas. Počeli smo da se smejemo, a ona je i dalje klečela u kadi s nogama obavijenih oko mene. Izneo sam je odatle, jer sam osetio da je počela da drhti od hladnoće. Za mnom je ostajao trag curenja. Svukao sam se. Ponovo je ugledao. Brisala se peškirom, najpre kosu, a zatim počela da prelazi i po telu, koje sam prvi put ugledao nago.

Imala je tetovažu. Jednorog. Ni to mi nije bilo čudno.

Osetio sam se u tom trenu svojim. Ne njenim, već onakvim kakvim se ni pred kim nisam ustezao, onako kako se ni pred kim nisam ponašao, čak ni pred najbližima. Na stranu to što sam bio nag i ponovo napaljen. Na stranu to što je ona bila naga. Jer odeća nije ta koja me je sputavala. Sputavao sam samog sebe izgleda. Do sad…

Približio sam joj se. Znam da je i znala da je gledam odande gde sam stajao. Znam i da je nekako očekivala pritisak moje usne na toj tetovaži na levoj strani leđa. A onda sam je uzeo otpozadi, dok je u desnoj ruci još uvek držala peškir. Ja sam je držao za kukove, a ona se sve više i više spustala…

Dovoljno! Sve što budem rekao o ovome, o nama, to će biti potpuno neizrecivo. Svaki put sve više i više…

Bila je moja. Tada. I svaki put kad bih se vratio u tu kuću posle tog dana. I onaj put kad smo vrhovima prstiju birali put ka nama. I svaki dan je vredeo!

 Priča „Neizrecivo“ posebno je pohvaljena na konkursu „Priče o telu“.

Autorka: Viktorija Ćirić

Fotografija: blogspot.com