14 jan Negde, između realnosti, želje i odgovornosti

Negde između… Negde je tako neodređeno. Baš iz tog razloga je ta reč odgovarajuća za opisivanje pozicije gde se danas, u ovom vremenu, nalaze mladi ljudi koji uz pomoć uma, tela i duše, akcenat na duši, žele da naprave nešto od prilike koja se zove život.

Zašto je to tako? Ne znam. Nekada ranije bih dao iskren, ali poluistinit odgovor, jer sve je poluistina, jelte, a danas, danas se ne trudim da objasnim, više se ne trudim da shvatim. Slomili su me. Počeo sam da prihvatam. Da mislim u okvirima koje su oni postavili. Postao sam odgovoran. Porodica je ponosna. Ja sam poražen.

Ovde dolazimo do odgovornosti, a njeno prvo načelo je biti odgovoran prema sebi. Ali, kako se meri odgovornost? Ja, plus moje godine, plus socijalno-kulturološka očekivanja, jednako odgovornost? Ili ja, plus moje želje, jednako odgovornost? Ili neka definicija bez ’’ja’’? Ko je definisao tu jednačinu? Ko je toliko smeo? Ko je toliko pravedan?

Pitanja… uvek isto, samo pitanja. Ona su me uvukla u razmišljanja, duboko, duboko, da prosto ne znam da li ću ikada prestati da se pitam. Više nije bitna istina, nije bitna pobeda, pobede postoje, ali one nisu srž ovog, dosta šireg koncepta, jer nešto debelo nije u redu.

Činjenica da ja sam to ne mogu da ispravim, a da moj karakter nikada nije prihvatao ’’ne’’ kao opciju, ostavlja posledice u meni. Ali, kao što rekoh, mogu da okrećem glavu. Mogu da se pravim da ne primećujem. Mogu, naučio sam da trpim bol. Ne stidim se zbog toga.

Međutim, imam samo još jednu nedoumicu. Ona me i dalje drži u životu, ona je uzrok ove posledice, ovog parčeta teksta koji upravo čitate. Vraćamo se na početak. Šta je čovek? Kakav on treba da bude? Po čijim kriterijumima on treba da se ponaša? Koju od svih želja prvo treba da zadovolji. Da li želja za porodicom nosi sa sobom ovoliku odgovornost? Da li se geografsko-ekonomska situacija zove realnost? I da li je želja, da se ispuni i ostvari različitost koja se zove talenat, sebičnost?

Nije jedna, zapravo, ima ih bezbroj. Suština je, verovatno, odgovor na pitanje: zašto svi treba da se ponašamo isto kad smo svi mi različiti?

Zatim, gospodin koji je sedeo sam za stolom, već umoran od razmišljanja, i opijen od pića, uvideo je da je sve što je maločas pomislio stvarno samo u njegovoj glavi. Čim je to shvatio ustao je od stola i uputio se ka kući.

Autor: Stefan Lalić

Fotografija: weheartit.com