14 jan NEDOVRŠENO NEBO

Tada sam jutra bojio

Tvojim usnama;

Nekada bi to bila boja

Tvojih obraza i vrata,

Nekada niz cijelu kičmu,

Bokovima do stomaka.

Po nama je padalo

Inje vremena

Tek da se rastopi

U vrelom znoju,

Neosjetno poput

Ostatka nedovršenog

Neba.

Neko je ostao

Zarobljen u snu,

I možda nam se

Samo čini kako je

Svako od nas

Masa od dodira postao.

Zažmuri u tišinu;

Prosipaj se po suvom

Vazduhu,

Pokupi srču i prašinu.

Autor: Mladen Đurić

Fotografija: favim.com