02 jun Nedostaješ mi

Nedostaješ mi, znaš.

Te tvoje zelene oči sa primesama žute boje, poput varljivog februarskog sunca. Ta toplina koja se nazirala uprkos hladnoći napolju. Znam da sam samo ja imala tu privilegiju da budem okupana onim tvojim posebnim pogledom. Samo za mene je proleće ranije stizalo.

Nedostaju mi tvoje ruke. Te čvrste ruke koje su me najnežnije držale. Mogla bih o njima da pišem satima. O tome kako sam imala osećaj da su tvoje šake napravljene baš po meri svakog dela mog tela. Kako sam ti grabila ruku u snu a ti se posle pravio da te to nervira, iako znam da si i to voleo.

Nedostaju mi tvoji poljupci. Tvoje prokleto meke usne koje su me najnežnije ljubile. Nikad nisi umeo da mi pričaš. Nisi mi pisao pesme. Ali umeo si poljupcima da mi ispričaš svu poeziju ovog sveta, da prodreš u svaki kutak mog srca i da učiniš da na trenutak zaboravim na sve i izgubim se u plesu naših usana.

Nedostaje mi tvoje gunđanje dok gledamo film po mom izboru i davimo se u beskonačnoj količini pomfrita.

Nedostaju mi sve one reči koje smo prstima ispisivali jedno drugom po leđima.

Nedostaje mi način na koji si me gledao dok smo ležali u polumraku tvoje male sobe.

Nedostaje mi onaj tako poznati i umirujući miris tebe.

Nedostaju mi tvoji kosmički zagrljaji i moja bezbrižnost u njima.

Nedostaje mi da uživam slušajući te dok tako uzbuđeno i slatko pričaš o nečemu što me totalno ne zanima.

Nedostaje mi da pred spavanje greješ moja smrznuta stopala svojim.

Nedostaje mi da se žalim na tvoje hrkanje i da ti nikad ne priznam koliko zapravo volim da te gledam dok spavaš.

A najviše od svega mi nedostaju naša jutra. Ti trenuci najveće nežnosti i bezbrižnosti. Tvoje buđenje poljupcima. Sanjivi osmesi. Količina topline i sreće u našim očima, miris toplog nesa i igra sunčanih šara po jorganu.

Nedostaješ mi.

Autorka: Lara Marin

Fotografija: tumblr.com