25 jan Nečujni aplauz

Prazan list je ispred mene. Ideje žive i umiru u meni. Ponekad se i sama iznenadim težinom reči koje izađu iz mene, a ponekad me inspiracija muči kao da ja njoj zapravo nešto dugujem. Danas pišem. Željna sam reči koje se nižu u rečenice i rečenica koje se pretvaraju u priče. Danas pišem svima vama koji pišete, bilo za svoju dušu ili se time bavite profesionalno. Aplaudiram vam, glasno i iskreno, jer vi ste tvorci novih svetova. Bolje od svih znam kako vam je kada naiđete na nerazumevanje, koje liči na upitni pogled. Bolje od svih znam koliko glasan ume da bude nečujni aplauz. Ne obazirite se na takve poglede i aplauze. Svima vam je jasno u kakvim vremenima živimo. Svima vam je jasno da je umetnost spala na niske grane i da mi uporno pokušavamo da joj pomognemo da ne dodirne samo tlo. Sa svakom novom idejom mi je hranimo i ne dozvoljavamo joj da nestane iz naših života.

Prazan list je ispred mene. Zaista nemam srca da kritikujem sve ove razgaćene starlete, bivše muževe i buduće “estradne umetnice”. Oni se bore na svoj način, željni novca, tezgi ili slike u ukrštenim rečima. Neki bi rekli da je zahvaljujući njima prava umetnost tu gde jeste, ali šta je onda sa zakonom potražnje? Ko su ti koji traže još, kada se svi tobože zgrožavaju nad prizorima takve vrste? Dok ima ovaca, biće i šišanja. Dok ima ovaca, umetnost će se nagrađivati nečujnim aplauzom.

Ja pišem vama koji pišete, vama kojima knjige ne stoje na policama samo da bi sakupljale prašinu. Jedno vas molim – ne odustajte! Uzmite olovke i knjige u ruke i pustite stado da ide svojim putem. Uvek ću vam aplaudirati glasno i uživaću u nečujnim aplauzima, koje namenite meni.

Autorka: Sonja Josipović

Fotografije: tumblr.com