28 mar Neću da budem kul

Volim ljude što kad se smeju, oči im se smeju. One koji pogledom znaju i da tuguju, pogledom se raduju, ljude koji pogledom, samo jednim pogledom, kazuju da jesu živi. Malo je tih ljudi danas. Osvrni se oko sebe – jedan, dvoje, možda petoro. Hrabri su to ljudi! Oko njih je pozornica. Ona želi da ih sebi privuče, da zaigraju njome, ali se ne daju. Ta je pozornica od veštačkih osmeha tkana. Smeh koji njome odzvanja zajedljiv je i tuđ. Ta pozornica je svet oko mene i oko tebe svet. Ta si pozornica možda baš ti, šta znaš. Ne, ne, nemoj me pogrešno shvatiti, ne mislim da jesi loša. Samo si izabrala lakši put. Da se smeješ, kada kažu ti da se smeješ. Ne preglasno, nije lepo. Ne do ušiju, nije fino. Odmereno, damski samo. I ti se smeješ tako. Pa se umoriš, pa se ne smeješ nikako. Bolje, smeh svakako bore kroji, a šta će ti bore. Jeste, mora se o izgledu misliti. Sve polazi od te, prirodne šminke – osmeha. Onda dolazi ona druga. Potom, garderoba. Obrati pažnju, neka bude svedena. Nemoj da pokažeš da ti je stalo, iako ti možda jeste stalo. Jer, zašto da neko zna da tebi je stalo? To nije kul. Čudan je danas svet, kažeš, loš, i u njemu neki loši ljudi žive. Moraš da se prilagodiš. Ne, ne želim da budem tog sveta deo. Ne želim da se smejem kako je društveno prihvatljivo da se smejem. Društvo ne zna za osmeh od srca, onaj iskreni, bez imalo planova osmeh. Odbijam da verujem društvu onda. Jer, tu mi šminku ne može oduzeti, dok kraj njega stojim. Kako koga? Pa, toga društva i tog lošeg sveta i  ljudi, zbog kojih si takva. Kako kakva? Neživa? Prazna? I ko to kaže da nisi dama ako na vreme stigneš gde treba da stigneš? Da ne smeš i ranije da stigneš? Da se lepo obučeš ako ti jeste stalo i ako želiš da nekome lepa budeš? Da sebi u nečijim očima lepa budeš, zapravo. Hej, probudi se! Nije svet loš i u njemu ljudi. Nema jednog sveta. Svet si za sebe, kao što sam i ja svoj sebi. U njemu se smejem kada mi se smeje. Kako mi se smeje. Ako mi jeste drago, ja ne krijem da jeste mi drago – naprotiv, na glas kažem kako jeste tako. I živa sam još uvek, evo tu, kraj tebe stojim. Pozornica me nije sebi uzela. Nemoj da se plašiš. Nije ti opravdanje loš svet. Loši ljudi. Vadeći se na isti taj svet, u koji veruješ, samo doprinosiš njegovoj rđavosti. Brišeš osmeh, gde treba da stoji. Stišavaš se, kad vrištala bi rado.

Kasniš, a grize te savest jer kasniš. Ali i to je kul, kažu ti. Da ne pomisli da si u mislima sa njim u ljubavi i imate već troje dece i srećni ste i živite srećno do kraja života i… Okej, preterujem. Ali, svako od nas mašta o nekoj savršenoj ljubavnoj priči. Ne onoj iz tupavih američkih filmova, koja je poprilično klišetirana i neupotrebljiva. O nekoj samo sebi znanoj viziji života. I nije to ništa čudno. To svako radi, ako mu jeste stalo. A tebi jeste stalo. I zašto da ne misli da ti jeste stalo, ako ti jeste stalo? To je lepo. Tu nema šta da se krije. Nemaš se čega stideti. Za stid je kada linijom manjeg otpora pođeš i prihvatiš igru na pozornici ne baš živih. Da, dobro si čula. Baš onih što čak i kad se smeju, duša im je ravna. Jer, tako je kul. Neću da budem kul. Neću da budeš kul. Neću da veruješ u jedan svet i u njemu loše ljude. Hoću da veruješ u svoj svet i bolju sebe. Bolju od onoga što oni jesu. Od onoga što i ti jesi, dok veruješ u njih. Daleko od osmeha koji je nakiseo, pred ogledalom godinama uvežbavan. Za ulogu života uvežbavan. Doveden do perfekcije, kao iz reklama za Kaladont. Ili filmova kojim samo lepi ljudi defiluju. Bez bore, jer se ne smeju ili se isključivo tako, nakiselo smeju. Bez seda, jer se oni ne nerviraju i svi su mladi. Večno mladi, razume se. Jer imaju godina koliko prosečna kornjača sa Galapagosa, ali da, oni nemaju bore da to i dokažu. A tu je i njihov zavodljiv pogled. A možda je to samo Maybelline? Kosa se vijori, mora da je Schauma u pitanju. Nemaju ni kilo viška, jer se lako hrane. A brzo žive, gle’ ti to! Danas, sutra, prekosutra. Svaki dan žive svoje neživote i ubeđuju te da bi valjalo da slediš put kojim idu. Na televiziji, internetu, novinama. Sa bilborda mašu. Frižider se plašim da otvorim – možda ih i tamo ima. A onda mi se prijede mamin pekmez od šljiva. Pa se setim one što ide sa muslijem i kaže mi da se hranim lako. Odustanem od pekmeza. Pa se setim kakav osmeh uvežban ima, i ona i još ona jedna ušminkana, pa pogledam oko sebe, pa i na ulici vidim još jednu, pa opet neku, istu kao sa bilborda. A ne smeje se. A ne plače. A ne viče. Samo je dama. Samo imitira život sa ekrana. Samo je prazna. Kao moja tegla pekmeza sada.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: pinterest.com